Krvava agenda pobačaja
Tijekom predizborne kampanje koja ga je dovela da postane Predsjednik Javier Milei bio je vrlo kritičan prema onim skupinama koje su promicale „pravo žena na prekid[1] trudnoće“. Opisao ih je kao sastavljene od „osoba ispranih mozgova u ubilačkoj politici… Kako ubijanje ljudskoga bića može biti stečeno pravo? Ja sam bojovnik nebeskoplava rupca (znak po kojem se poznaju branitelji prava na život od začeća). Moje se stajalište temelji na filozofskom, biološkom i matematičkom pitanju… Kada netko gradi na netočnom moralnom načelu, rezultat je nečist.“ Smjerao je na primjenu zakona broj 27.610, donesena u prosincu 2020., koji jamči mogućnost prekida trudnoće do četrnaest 14 tjedana. Razvidna je besmislenost toga shvaćanja: što je onda „to“ što raste u ženinoj utrobi u prvih 14 tjedana? Snagom kojega načela on postaje čovjekom? Materijalističko gledište tvrdit će da je riječ o moždanoj složenosti. Razum osigurava postojanje duhovne duše, načela života. Od Platona se zna da stvari stoje tako.
Nedavno je predsjednikov glasnogovornik Manuel Adorni rekao kako predsjednik Javier Milei ne isključuje ukidanje Zakona o voljnom prekidu trudnoće. U objavi je stajalo: „iako nje riječ o žurnoj temi, u jednom trenutku o tome će se raspravljati. No, danas to nije na dnevnom redu, Predsjednik, cijeli kabinet (Vlada) i izvršna vlast ostaju usredotočeni na ono najhitnije, na probleme koje ljude tište zbog inflacije, zaposlenja, mogućnosti pronalaska posla.“ A zapravo problem supočiniteljstva države u „gnusnom zločinu“, kako je Drugi vatikanski sabor opisao pobačaj,[2] može se smatrati iznimno hitnim. Možebitno ukidanje zakona bio bi i znak vrlo visoke kulturne vrijednosti. Zakoni ne samo da zabranjuju ili dopuštaju, nego oni oblikuju nazor građana i daju ujednačenost običajima.
Promidžba pobačaja, koja je prije tri godine dovela do donošenja zakona, među mladima (osobito ženama) pokazala je plodove pogrješnoga odgoja i razaranja obitelji. Ne će biti lako preokrenuti to stanje kulture. Ukidanje zakona mora dovesti državu do reforme odgoja i obrazovanja, koja vraća prijenos vrjednota naravnoga poretka.[3] Te pojave u kulturi téže zadržati, pa čak i pogoršati, svoje štetno usmjerenje. Negativan element u borbi protiv širenja pobačaja jest nepovjerenje biskupa prema organizacijama za život, kojima pripisuju ideološko stajalište. Takvo gledište potiče pomutnju i razilaženje među katolicima.
Predsjednikov govor na Forumu u Davosu istaknuo je, jasno i hrabro, razliku između Argentine i Ujedinjenih naroda i povezanih agencija koje promiču pobačaj u cijelom svijetu kao metodu nadzora rođenjâ. Imperijalistički superkapitalizam podupire taj juriš na siromašne zemlje Latinske Amerike, Afrike i Azije. To je, kako je Milei opisao, krvava agenda.[4] Ta zbilja povezuje problem pobačaja s drugim sredstvima protiv začeća. Gledište Crkve nije lako održati zbog progresivnih nastojanja. Divljenja vrijedno djelo sv. Ivana Pavla II. temeljilo se na etici zdrava razuma. Predsjednik Milei sastat će se u Rimu s aktualnim vrhovnim svećenikom. Bilo bi poželjno da pohvali i podrži predsjednikov naum o ukidanju zakona o pobačaju.
Pitanje ima i političku stranu, povezanu s kulturom. Ljevičarski krugovi glasni su pristaše „gnusnoga zločina“. Oni su tu u suprotnosti s vlastitom ideologijom „zastupanja siromašnih“. Ne poštuju najsiromašnije među siromasima, nerođenu djecu i njihove majke, žrtve međunarodnoga novčanoga imperijalizma. Spektakl je jadan: ljevica koja se priklanja pseudodesnici koja se koristi protiv istinskoga nacionalnoga rasta, koji bi trebao imati njezinu potporu. Oni su protudomovina.
Borbu protiv nametanja pobačaja ne treba svesti na taj vid, koji bismo mogli smatrati negativnim. Mora se uključiti razmatranje ozbiljnih duševnih i društvenih problema i djelotvornu predanost pružanju potpore trudnicama, osobito ako su mlade i oskudijevaju. Današnja kultura promiče rano započinjanje spolnih odnosa, a posljedično i učestalost neželjenih trudnoća. Država se mora izravno umiješati i u društvu promicati djelovanja usmjerena osiguranju da mladi ljudi žive čistoću, kao povezivanje spolnosti u osobi i životno jedinstvo između tjelesnoga i duhovnoga obujma stvarnosti. To je nužna dopuna borbi protiv pobačaja. Nažalost, kulturni običaj udvaranja je nadomješten i više se spontano ne shvaća da spolni odnos ima puno značenje u braku između muškarca i žene, izvoru prijenosa života. Kao što je poznato nauka Crkve izložena je u okružnici Humanae vitae Pavla VI., u katehezama sv. Ivana Pavla II. o tijelu i ljubavi i u Katekizmu Katoličke Crkve.
Praćenje trudnice koja je u društveno nepovoljnom položaju ukazuje na cijenjenje začeta života i znak je istinske ravnopravnosti. Tako se bori protiv pobačaja, poništavajući njegovo moguće nametanje zbog svojevrsne nužde. Primjer vlasti ne bi trebao nedostajati. Razmišljam o Predsjednikovu udvaranju, u suprotnosti s njegovim propovijedanjem protiv pobačaja. Možebitno ukidanje zakona 27.610 ne će prevesti u smanjenje broja pobačaja ako ne potakne promjenu kulture. Pohvale koje sam izrekao u svrhu ukidanja spomenutoga zakona ne odnose se na politički i gospodarski smjer aktualne vlasti.
U Buenos Airesu utorak 6. veljače 2024.
Spomen svetoga Pavla Mikija i drugova mučenika.
+ Héctor Aguer
laplatanski nadbiskup emeritus
kastilski izvornik
La agenda sangrienta del aborto
Durante la campaña electoral que lo llevó a ocupar la Presidencia, Javier Milei se mostró muy crítico con aquellas agrupaciones que promovieron el “derecho de las mujeres a interrumpir su embarazo”; las calificó de estar compuestas por “personas con el cerebro lavado en una política asesina… ¿Cómo puede ser un derecho ganado matar un ser humano? Soy militante del pañuelo celeste (el signo que identificó a los defensores del derecho a la vida desde la concepción). Mi posición se basa en una cuestión filosófica, biológica y matemática… Cuando uno construye sobre un principio moral incorrecto, el resultado es inmundo”. Se refería a la aplicación de la ley 27.610, sancionada en diciembre de 2020, que garantiza la posibilidad de interrumpir el embarazo hasta la semana 14. Lo absurdo de esta posición salta a la vista: ¿qué es “eso” que crece en el seno de una mujer en las primeras 14 semanas? ¿En virtud de qué principio se hace hombre? La visión materialista sostendrá que se trata de la complejidad cerebral; la razón asegura la existencia del alma espiritual, principio de la vida. Desde Platón se sabe que las cosas son así.
Recientemente, el vocero presidencial Manuel Adorni, anticipó que el presidente Javier Milei no descarta derogar la “ley de interrupción voluntaria del embarazo”. La información decía: “si bien no se trata de un tema urgente, en algún momento se debatirá; hoy no está en agenda, el presidente y todo el gabinete, y el Poder Ejecutivo están enfocados en lo urgentísimo, los problemas que tiene la gente con la inflación, el trabajo, poder llegar a trabajar”. En realidad, se puede considerar urgentísimo el problema de la complicidad del Estado en el “crimen abominable”, como calificó al aborto el Concilio Vaticano II. Una eventual derogación de la ley sería, además, un signo de altísimo valor cultural. Las leyes, no solo prohíben o permiten, sino que forman la mentalidad de los ciudadanos y dan homogeneidad a las costumbres.
La campaña abortista que llevó a la aprobación de la ley hace tres años, manifestó el resultado en los jóvenes (especialmente, mujeres), de los frutos de una educación errada, y de la destrucción de las familias. No será fácil revertir esta situación cultural. La derogación de la ley debe conducir al Estado a una reforma de la educación, que recupere la trasmisión de los valores del orden natural. Estos fenómenos culturales tienden a permanecer, y aún a agravar su orientación dañina. Un elemento negativo en la lucha contra la difusión del aborto es la desconfianza del Episcopado por las organizaciones provida, a las que atribuyen una posición ideológica. Esta actitud promueve la confusión, y el desconcierto de los católicos.
El discurso del Presidente en el Foro de Davos planteó, con lucidez y valentía, la diferencia de la Argentina respecto a la ONU, y agencias asociadas que promueven en todo el mundo el aborto, como un método de control de los nacimientos. El supercapitalismo imperialista apoya ése atentado contra los países pobres de Iberoamérica, África, y Asia. Es, como lo calificó Milei, una agenda sangrienta. Esta realidad asocia el problema del aborto a los otros medios anticonceptivos. La posición de la Iglesia no resulta fácil de mantener, debido a los conatos progresistas. La obra admirable de San Juan Pablo II se apoyó en una ética del sentido común. El presidente Milei se reunirá en Roma con el actual Sumo Pontífice; sería de desear que éste elogiara y apoyara el propósito presidencial de derogar la ley abortista.
La cuestión tiene, también, un flanco político, vinculado al cultural. Los sectores de izquierda son ruidosamente impulsores del “crimen abominable”. Lo son, en contradicción con su propia ideología de “representación de los pobres”. No respetan a los más pobres entre los pobres, los niños por nacer, y sus madres, víctimas del imperialismo internacional del dinero. El espectáculo es patético: la izquierda adhiriendo a un seudoderecho utilizado contra el verdadero crecimiento nacional, que debería contar con su apoyo. Son la antipatria.
La lucha contra la imposición del aborto no debe reducirse a este aspecto, que podríamos considerar negativo; debe incluir la consideración de los graves problemas psicológicos y sociales, y un compromiso efectivo de apoyo a la mujer embarazada, especialmente, si se trata de jóvenes, e indigentes. La cultura actual promueve la temprana iniciación sexual, y por consiguiente la frecuencia de embarazos no deseados. El Estado ha de intervenir directamente, y también promover iniciativas en la sociedad orientadas para que los jóvenes vivan la castidad, como integración de la sexualidad en la persona, y la unidad vital entre las dimensiones corporal y espiritual de la realidad. Es éste un complemento necesario de la lucha contra el aborto. Desgraciadamente, la institución cultural del noviazgo ha sido remplazada, y ya no se percibe espontáneamente que la relación sexual tiene pleno sentido en el matrimonio entre un hombre, y una mujer, fuente de trasmisión de la vida. Como es sabido, la doctrina de la Iglesia ha sido expuesta por Pablo VI en la encíclica Humanae vitae, en las catequesis de San Juan Pablo II sobre el cuerpo, y el amor, y en el Catecismo de la Iglesia Católica.
El acompañamiento a la mujer embarazada que se encuentra en situación de menoscabo social indica el aprecio de la vida concebida, y es señal de auténtica igualdad; así se lucha contra el aborto, revirtiendo su posible imposición por una especie de necesidad. El ejemplo de las autoridades no debería faltar; pienso en el noviazgo del Presidente, en contradicción con su predicación antiabortista. La eventual derogación de la ley 27.610 no se traducirá en una disminución de los abortos, si no se induce a un cambio de cultura. El elogio que he expresado del propósito de derogación de la citada ley, no se extiende a la orientación política y económica del gobierno actual.
Buenos Aires, martes 6 de febrero de 2024.
Memoria de San Pablo Miki, y compañeros mártires.
+ Héctor Aguer
Arzobispo Emérito de La Plata
Prevoditeljske napomene
[1] U romanskim jezicima ili pod njihovim utjecajem rabi se izraz koji se obično prevodi kao „prekid trudnoće“: latinski interruptio graviditatis, engleski interruption of pregnancy, kastilski interrupción del embarazo, francuski interruption de grossesse, portugalski interrupção da gravidez, talijanski interruzione della gravidanza. Izraz potječe od latinskoga glagola interrumpō, interrumpĕre, interrūpī, interruptum što znači: rastrgati, rastaviti, razbiti, razbacani, uništiti, prekinuti, smetati. Izvorno latinsko značenje je ublaženo, pa je izraz uljepšani (eufemistični) i prikrivajući izraz za pobačaj koji mu nastoji sakriti pravu narav – zločina protiv života koji se rađa, ubojstvo djeteta u majčinoj utrobi – smekšati ga i učiniti podnošljivijim u javnom mnijenju. Ustaljena hrvatska riječ u toj svezi „prekid“ znači privremeni prestanak trajanja čega pa kad je riječ o trudnoću pogrješan, jer se postojeća trudnoća više nikad ne nastavlja, nego se nepopravljivo skončava, dokrajčuje, uništava, obustavlja, zaustavlja, završava, ukida ili poništava, a nerođeno dijete trga u dijelove, rastavlja, razbija, komada ili truje. U kanonskom pravu pobačaj je ubijanje ploda trudnoće koje se izaziva na bilo koji način i u bilo koje vrijeme od trenutka začeća. „Prekid trudnoće“ zapravo je usmrćenje začetka, zanijetka, zametka ili ploda te izgon ili uklanjanje njega i posteljice iz maternice; trudnoća koja ne završi porođajem; svaki zahvat nakon spajanja muške i ženske spolne stanice koji nerođeno ljudsko biće nasilno ili neprirodno izbacuje iz trudnice, izaziva otpad zametka od mjesta gdje je usađen u maternici, lišava života ili uništava bitni element njegova postojanja kao posteljicu, plodove ovoje ili plodovu vodu u kojoj pliva.
[2] „Bračni drugovi u nekim današnjim životnim prilikama mogu često biti spriječeni u želji da skladno provode bračni život te se naći u okolnostima u kojima se, bar privremeno, broj djece ne može povećati. Tada nije lako očuvati vjernost u ljubavi i potpuno zajedništvo života. Gdje je pak prekinut prisan bračni život, nerijetko može doći u opasnost i vjernost bračnoga druga i dobrobit djece: tada je naime u pogibelji i odgoj djece i potrebna hrabrost da se prihvati daljnji porod. Ima onih koji se usuđuju na te probleme donijeti nečasna rješenja, pače ne prezaju ni pred ubojstvom. Takvima Crkva doziva u pamet da ne može biti istinske oprjeke između Božjih zakona o prenošenju života i njegovanja prave bračne ljubavi. Bog, Gospodar života, povjerio je ljudima uzvišenu zadaću da održavaju život, i tu dužnost moraju obavljati na način dostojan čovjeka. Zato treba već od začeća najbrižnije štititi život, a pobačaj i čedomorstvo gnusni su zločini. Čovjekova spolnost kao i njegova moć rađanja čudesno nadilaze ono što se događa kod nižih stupnjeva života. Zato treba s velikim poštovanjem cijeniti čine koji su vlastiti bračnomu životu i koju su usklađeni s pravim ljudskim dostojanstvom. Stoga, kada je riječ o usklađivanju bračne ljubavi s odgovornim prenošenjem života, ćudorednost postupaka ne ovisi samo o iskrenoj nakani i o ocjeni motiva nego je treba odrediti prema objektivnim mjerilima koji, u okviru iskrene ljubavi, poštuju potpuni smisao uzajamnoga darivanja i ljudskoga stvaranja i rađanja potomstva. To se pak ne može postići ako se iskreno ne njeguje krjepost bračne čistoće. Sinovima Crkve koji se drže tih načela nije dopušteno radi uređivanja poroda ići putovima što ih je, tumačeći Božji zakon, crkveno Učiteljstvo osudilo. Svima neka bude očito da se ljudski život i dužnosti njegova prenošenja ne ograničuju samo na ovaj svijet niti se mogu samo po njemu mjeriti i shvatiti, nego da su uvijek u vezi s vječnim određenjem ljudi.“ – Drugi vatikanski sabor, Pastoralna konstitucija Gaudium et spes o Crkvi u suvremenom svijetu (7. prosinca 1965.), br. 51.
[3] Naravni poredak (poljski ład naturalny, engleski natural order, kastilski orden natural) jest ćudoredni izvor iz kojega naravni zakon dobiva svoj ugled. To je poredak koji je Bog dao i koji omogućuje ljudima da žive zajedno. Pokriva naravne odnose bića među sobom u nedostatku zakona, koje naravni zakon pokušava ojačati. Obuhvaća uređenost naravnih prava, vrjednota (naravne krjeposti) i obveza, onoga što čovjeku pripadaju po naravi. Poimanje naravnoga poretka ne dolazi nužno iz božanske Objave, jer ga razumom mogu shvatiti i nevjernici razmišljajući o određenom poretku koji Bog je nametnuo svome stvorenju. Nasuprot naravnomu poretku, božansko pravo ima za svoj predmet ugled Boga, a pozitivno pravo ima za svoj predmet ugled vlade.
[4] Argentinski predsjednik Javier Milei Lucich na Svjetskom forumu u Davosu 17. siječnja 2024.: „Još jedan od sukoba koje socijalisti pokreću jest sukob čovjeka protiv naravi i prirode. Tvrde da ljudska bića štete planetu i da ga se mora zaštititi pod svaku cijenu, čak idu toliko daleko da zagovaraju mehanizme nadzora stanovništva ili krvavu agendu pobačaja.“ (video 23’12”–23’30”, tekst).
