Sanjati ne košta ništa
Buenosaireški nadbiskup msgr. Jorge García Cuerva u prvostolnici je slavio Misu u prigodi početka školske godine 2024.[1] Čitam u La Prensi[2] kako je zamolio „mlade koji su razočarani da ne napuštaju zemlju i da učine sve što je moguće da grade Argentinu kakvu oni žele“. Primjećujem nadbiskupovu pastirsku iščašenost. Obraća se srednjoškolcima koji, uglavnom, nisu razočarani i za sada ne razmišljaju o odlasku iz zemlje. „Tražim od svih da sanjamo o boljoj Argentini.“ Naveo je poimanja pape Franje prema kojima „morate praviti nered[3] i živjeti s poletom“. Ali središnja tema bio je poziv na sanjanje: „Nemojte prestati sanjati.“
Kakve moraju biti maštarije iz snova? Jer sanjati znači upravo u mašti predstavljati slike ili događaje dok spavamo. Može li se budan sanjariti? Glagol se koristi u prenesenom smislu u značenju – kako se čita u Rječniku Kraljevske španjolske akademije: „maštovito raščlanjivati i uzimati za izvjesno i sigurno ono što nije“, te proširenjem „uporno čeznuti za kim ili za čim“, „imati čežnju, žudnju ili žarku želju dobiti nešto“. Pretpostavljam da je to smisao u kojem ga nadbiskup koristi. San je naum, ili želja, ili nada s vjerojatnošću da se ostvari, a djeca i mladi moćni su sanjari. U propovijedi msgr. Garcíe Cuerve ciljevi predložena sna jesu: biti sretni, odabrati zanimanje ili posao koji hoće, i izvan strogo osobnoga, bolja Argentina. Problem je u nestvarnosti snova, u njihovoj dvojbenoj mogućnosti. Nada nije san, nego moguća budućnost koja čekanjem postaje sadašnjost.
Riječi se troše porabom. Sjetimo se, primjerice, riječi ljubav, koja se zlorabi sve dok ne izgubi svoju pravu vlastitost, kako nas je mudro upozorio pamćeni Benedikt XVI. u okružnici Deus caritas est.[4] Julio Cortázar, veliki književnik, pisac Školice, u govoru održanom u Parizu u ožujku 1981., upozorio je na postupno trošenje riječi:
„Ako mi književnici nešto znamo, to je da riječi mogu postati umorne i bolesne, kao što se umore i razbole ljudi ili konji. Ima riječi koje pod pritiskom toga što ih se ponavlja i često zlorabi – postupno gube svoju životnost i na kraju se iscrpe, potpuno potroše, presuše. Umjesto da izviru iz usta ili zapisa kao što su nekada bile strjelice općenja, ptičice misli i osjetljivosti, vidimo ih ili čujemo kako padaju poput sumorne tuče. Počinjemo ne primati u potpunosti njihovu poruku ili opažati samo jedan vid njihova sadržaja, osjećati ih kao istrošen imetak, izlizane novčiće, gubiti ih sve više i više kao žive znakove i koristiti ih kao papirnate džepne rupčiće, kao otrcane cipele.”
I zaključuje Cortázar: „Govorimo zato što jesmo, ali jesmo zato što govorimo.“ Odatle prava riječ, jezik i izričaji koji odgovaraju okolnostima.
Možda sam pretjerano proširio ovu točku jer smatram da ona izražava bezveznost nadbiskupova propovijedanja. Imao je golem broj djece pred sobom i morao je s njima razgovarati o Isusu. Bila je to prava prilika da ih „evangelizira“ o Isukrstu,[5] kako bi rekao sveti Pavao; da ih oduševi svojim nasljedovanjem i oponašanjem. Isto tako, mogao im je pokazati izvjesnu mogućnost cjelovito kršćanskoga života i upozoriti ih na aktualne opasnosti koje predstavljaju istinske napasti, kao što je zapetljavanje u mreže ili hodanje uvijek s mobitelom u rukama, u kojem je moguće vidjeti ono što ne bi trebalo. Mogao im je prikazati molitvu kao izvor duhovne radosti i kako će se brinuti o svojim odnose s drugima, njegovati ih kao iskreno prijateljstvo kao im u zamjenu omogućuje da rastu kao osobe.
Nije, dakle, riječ, o sanjanju, nego o bivanju. Kao što pučka izrjeka kaže, sanjati ne košta ništa. S druge strane, biti dobra i kršćanska osoba zahtijeva primjenu i postojanost u vjeri. Te se teme mogu obrađivati na jednostavan način i jezikom prilagođenim djetetu. Poput dobre kateheze odjekuje kerigma, navještaj Krista.
Prije završetka ovoga članka stigla je do mene uskrsna čestitka msgr. Garcíe Cuerve, objavljena na kanalu Argentinske biskupske konferencije. U njoj nadbiskup primas ni jednom ne spominje Isukrsta. Je li to san?
Buenos Aires, srijeda 3. travnja 2024.
Uskrsna osmina
+ Héctor Aguer
laplatanski nadbiskup emeritus
kastilski izvornik
Soñar no cuesta nada
El Arzobispo de Buenos Aires, Mons. Jorge García Cuerva, ha celebrado en la Catedral metropolitana una misa con motivo del inicio del ciclo lectivo 2024. Leo en “La Prensa” que pidió “a los jóvenes que están desilusionados que no se vayan del país y hagan todo lo posible para construir la Argentina que desean”. Noto una desubicación pastoral del arzobispo; hablaba a chicos del Secundario, que no están, en general, desilusionados y no piensan por ahora en irse del país. “Les pido a todos que soñemos con una Argentina mejor”. Citó conceptos del Papa Francisco, según los cuales “hay que hacer lío y vivir con entusiasmo”. Pero el tema central era la invitación a soñar: “No dejen de soñar”.
¿Cuáles deben ser las fantasías del sueño? Porque soñar significa propiamente representarse en la fantasía imágenes o sucesos mientras estamos dormidos. ¿Se puede soñar despierto? El verbo se emplea en sentido figurado para significar – como se lee en el Diccionario de la Real Academia Española (RAE): “discurrir fantásticamente, y dar por cierto y seguro lo que no lo es”, y por extensión “anhelar persistentemente una cosa”, “tener ansia o deseo vehemente de conseguir algo”. Supongo que éste es el sentido en que lo usa el arzobispo. El sueño es un proyecto, o deseo, o esperanza con probabilidad de realizarse, y los niños y adolescentes son potenciales soñadores. En la homilía de Mons. García Cuerva los objetos del sueño propuesto son: ser felices, elegir la profesión o el trabajo que quieran, y más allá de lo estrictamente personal, una Argentina mejor. El problema está en la irrealidad de los sueños, en su dudosa posibilidad. La esperanza no es un sueño, sino un futuro posible que se torna presente en el esperar.
Las palabras se gastan con el uso; pensemos, por ejemplo, en la palabra amor, de la cual se abusa hasta que pierde su exacta propiedad, como nos advirtiera sabiamente el recordado Benedicto XVI, en su encíclica Deus Caritas est. Julio Cortázar, el gran escritor, autor de Rayuela, en un discurso pronunciado en París, en marzo de 1981, advertía sobre el progresivo desgaste de los vocablos:
“Si algo sabemos los escritores es que las palabras pueden llegar a cansarse y a enfermarse, como se cansan y se enferman los hombres o los caballos. Hay palabras que, a fuerza de ser repetidas, y muchas veces mal empleadas, terminan por agotarse, por perder poco a poco su vitalidad. En vez de brotar de las bocas o de la escritura como lo que fueron alguna vez, flechas de la comunicación, pájaros del pensamiento y de la sensibilidad, las vemos o las oímos caer como piedras opacas, empezamos a no recibir de lleno su mensaje, o a percibir solamente una faceta de su contenido, a sentirlas como monedas gastadas, a perderlas cada vez más como signos vivos y a servirnos de ellas como pañuelos de bolsillo, como zapatos usados”.
Y concluye Cortázar: “Hablamos porque somos, pero somos porque hablamos”. De allí, la palabra justa, el lenguaje y los dichos que corresponden a la situación.
Me he extendido quizá excesivamente en este punto porque considero que en él se expresa la nadería de la predicación arzobispal. Tenía ante sí una cantidad enorme de chicos, y ante ellos debió hablarles de Jesús; era la oportunidad justa para “evangelizarles” a Jesucristo, como diría San Pablo; para entusiasmarlos con su seguimiento e imitación. Asimismo, pudo mostrarles la posibilidad cierta de una vida integralmente cristiana, y advertirles de los peligros actuales que se constituyen en verdaderas tentaciones, como quedar enredados en las redes, o andar siempre con el telefonito en las manos, en el cual se hace posible ver lo que no se debe. Pudo mostrarles la oración como fuente de alegría espiritual, y cuidar la relación con los demás, para cultivarlas como sincera amistad, en un intercambio que permite crecer como personas.
No se trata, por tanto, de soñar, sino de ser. Como asegura el dicho popular, soñar no cuesta nada. En cambio, ser una persona buena y cristiana cuesta aplicación y constancias en la fe. Estos temas pueden ser abordados con sencillez y en un lenguaje adaptado a la comprensión de los chicos. Como una buena catequesis, hace resonar el kérigma, el anuncio de Cristo.
Antes de concluir este artículo, llegó hasta mí el saludo pascual de Mons. García Cuerva, publicado en el canal de la Conferencia Episcopal Argentina. En él, el arzobispo primado no menciona ni una sola vez a Jesucristo. ¿Éste es el sueño?
Buenos Aires, miércoles 3 de abril de 2024.
Octava de Pascua
+ Héctor Aguer
Arzobispo Emérito de La Plata
Prevoditeljske napomene
[1] U zemljama Južne Amerike (osim Ekvadora, Venezuele i djelomično Kolumbije) školska godina obično počinje u ožujku i završava u prosincu. U Europi uobičajeno započinje tijekom rujna i traje do lipnja. Budući da se Južna Amerika nalazi na južnoj polutci, njima je zima kad je nama ljeto i obrnuto. Nakon ljetne stanke (kraj prosinca do kraja veljače) obično slijedi zimska stanka u posljednja dva tjedna u srpnju. U osnovnim školama nekih pokrajina godina je podijeljena na tri tromjesečja kao u srednjoj školi. Sveučilišta dijele godinu na dva polugodišta. Ta se polugodišta u Europi zovu zimski semestar (listopad – siječanj) i ljetni semestar (veljača – srpanj), u Sjevernoj Americi jesenski semestar (rujan – prosinac) i proljetni semestar (siječanj – svibanj), a u Južnoj Americi proljetni semestar (srpanj – prosinac) i jesenski semestar (veljača – srpanj).
[2] La Prensa su argentinske dnevne novine.
[3] Imenica lío u kastilskom znači: omot, zamot, zavežljaj, svežanj, zamršaj, pometnja, zbrka, zabuna, spletka, zaplet, podvala, nered, metež, buka, graja, vika, dreka.
[4] U prijevodu s latinskoga izvornika Okružnica vrhovnoga prvosvećenika pape Benedikta XVI. Deus caritas est biskupima, svećenicima i đakonima, posvećenim muškarcima i ženama te svim Kristovim vjernicima svjetovnjacima o kršćanskoj ljubavi (25. prosinca 2005.) kaže:
„2. Božja ljubav prema nama temeljno je pitanje života. Ono pokreće odlučujuća traženja o tome tko je Bog i tko smo mi. U vezi s tim preprjeku prije svega predstavlja poteškoća s pojmovima. Naime, imenica ‘ljubav’ u naše je doba postala jedna od najrabljenijih i najzlorabljenijih riječi, kojoj pridodajemo potpuno suprotna tumačenja. Premda je sadržaj ove okružnice usmjeren samo na razumijevanje i porabu ljubavi u Svetom Pismu i Predaji Crkve, ne možemo jednostavno prijeći preko činjenice koje ta riječ ima u različitim kulturama i u današnjem govoru.
Sjetimo se ponajprije vrlo široka raspona riječi koje zauzima izraz ‘ljubav’: govori se o ljubavi prema domovini, kao i o ljubavi prema vlastitom životnom zvanju, o ljubavi među prijateljima, o ljubavi prema svome poslu, ljubavi između roditelja i djece, između braće i rodbine, o ljubavi prema bližnjemu i o ljubavi prema Bogu. U svoj toj višestrukosti značenja ipak se ističe ljubav između muškarca i žene u kojoj se tijelo i duša nerazdvojno združuju i u kojoj se ljudima pruža naizgled neodoljivo obećanje sreće, upravo kao savršena slika najizvrsnije ljubavi, pred kojom na prvi pogled blijede sve druge vrste ljubavi. Iz toga proistječe pitanje: jesu li svi ovi oblici ljubavi konačno povezani i je li ljubav, čak i u raznolikosti vlastitih pokazivanja, u konačnici jedna i jedina ili pod istim pojmom podrazumijevamo potpuno različite stvari?
4. … Grci – kao uostalom i druge kulture – smatrali su eros prije svega nekom vrstom opijenosti, odnosno zahvaćenosti razuma ‘božanskim ludilom’ koji čovjeka čupa iz ograničenosti njegova života, a to što je pogođen određenim božanskom silom čini da iskusi najveću sreću. Sve druge sile između neba i zemlje tako se čine manje važnima: ‘Omnia vincit amor – Ljubav sve pobjeđuje’, kaže Vergilije u Bukolikama (X, 69), i dodaje: ‘et nos cedamus amori – a mi se prepustimo ljubavi!’ U religijama je to stanje uvedeno u štovanje plodnosti, kojemu je pripadala i ‘sveto’ bludničenje koje je cvjetalo u mnogim hramovima. Tako se eros slavio kao kakva božanska sila, kao zajedništvo s božanskom naravi.
Tomu obliku religije, koji se kao poziv udaljava od najzdravije vjere u jednoga Boga, snažno se suprotstavlja Stari Zavjet. On napada takvu vjeru kao izopačenost. Pri tom nipošto nije odbacio eros kao takav, nego kao da je objavio rat njegovu razornomu rušenju, jer lažno pobožanstvenjenje erosa, koja se tu događa, lišava ljudsko biće dostojanstva i otima mu čovječnost. Naime, s bludnicama, koje u hramu moraju pružati opijenost božanskim, nije se postupalo kao s ljudima i osobama, nego su služile samo kao sredstvo da se potakne ‘božansko ludilo’: one zapravo nisu same božice, nego ljudske osobe koje drugi zlostavljaju. Zbog toga opojni i neumjereni eros nije uzdizanje, izmještaj (‘ekstaza’) prema božanskoj naravi, nego rušenje (‘prolaps’) i umanjenje čovjekova dostojanstva. Tako postaje jasno da eros treba stegu i pročišćenje kako bi čovjeku pružao nasladu ne nekoga trenutka, nego neki predokus vrhunca života, one sreće za kojom žudi cijela naša narav.“
[5] Kao i kastilski Jesucristo i hrvatski jezik ima jednorječnicu Ìsukrst. To je sraslica (složenica od riječī Ìsus Krȉst koje su srasle u jednu) od grčkoga imena Ἰησοῦς Χριστός / Iēsoũs Khristós. Ono se navodi u Matej 1, 1; Matej 1, 16; Matej 1, 18; Marko 1, 1; Ivan 17, 3; Prva Ivanova 4, 2; Druga Ivanova 1, 7; Riječ Isukrst u hrvatskom je dokumentirana od XIV. stoljeća. Zadnji hrvatski evanđelistar koji rabi riječ Isukrst je onaj Petra Vlašića (Dubrovnik, 1921., str. 219), ali je riječ ostala živjeti u pučkoj pobožnosti i u crkvenim pjesmama. U kastilskom je sraslica Jesucristo i dalje u službenoj uporabi. U francuskom se za spajanje rabi spojnica: Jésus-Christ. Sraslice još imaju: staroslavenski Isuhr’st, aragonski Chesucristo, asturski Xesucristu, katalonski Jesucrist.
