Subota 16. tjedna kroz godinu: Pustite nek oboje raste do žetve

Meditacija uz Evanđelje: Mt 13,24-30

Čuli smo onaj usklik: „Da je meni samo pet minuta vlasti, je bih…“ Tako to zna biti na području športa, politike, privrede, Crkve… Mi bismo – da imamo vlast – svijet vrlo brzo, uspješno i pravedno uredili. Pa se onda dogodi da neki od nas dobiju tih pet minuta i onda, što postižu? Takvima nestrpljivima i takvima sveznajućima Isus donosi ovu prispodobu. Čovjek je posijao dobro sjeme na svojoj njivi, ali je neprijatelj na tu istu njivu posijao i kukolj. Izraslo jedno i drugo. Kukolj uzima hranjive tvari iz zemlje, nauštrb pšenice. Što sada? Doći i počupati mrski kukolj i očistiti njivu od toga korova? Mudri gospodar u Isusovoj prispodobi kaže svojim slugama koji su htjeli kukolj počupati: „Ne! Da ne biste sabirući kukolj iščupali zajedno s njim i pšenicu. Pustite nek oboje raste do žetve.“

Na njivi se jasno vidi, što je pšenica, a što kukolj. A što je s ljudima? Možemo li reći da su u Crkvi ili u društvu neki čista pšenica, a neki kukolj? Neke bismo bez krzmanja izbacili i isključili i tako napravili reda „za pet minuta“. Pogledajmo. Je li Isus trebao Petra, koji ga je zatajio, odmah nakon toga odbaciti kao kukolj? Je li trebao posve iskorijeniti Savla koji je kršćane strašno progonio? Je li Bog trebao zatrti sav židovski narod, nakon što su se klanjali zlatnom teletu? Je li mene Bog trebao odmah isključiti iz svoga kraljevstva, nakon što sam se onaj puta užasno ponio i strašno sagriješio?

Sasvim na kraju vidjet će se, hoće li netko – ne daj Bože! – ustajati u tome da bude kukolj i tako se trajno udaljiti od Boga. U međuvremenu, strpljiv je Bog. Blag je Bog, dobrostiv je Bog. Zato nas Bog tješi pozivom na obraćenja: „Vratite se Gospodinu, Bogu svome, jer on je nježnost sama i milosrđe, spor na ljutnju, a bogat dobrotom, on se nad zlom ražali” (Jl 2,13). Takav je Bog prema nama. Takvi bismo i mi trebali biti jedni prema drugima.