Protok vremena

Bog je mogao stvarati od sve vječnosti. Jer stvaranje se sastoji od ontološke ovisnosti; to je pitanje bića, a ne trajanja. Ali Biblija nam govori o stvaranju u vremenu: upravo je prva riječ biblijskoga teksta berešit. Na hebrejskom rešit znači „početak, glava“.[1] Berešit stoga želi reći: u početku bijaše vrijeme. Ono, dakle, nije vječno, nego konkretizirano; iza njega leži vječnost. Poimanje vremena tipično je ljudska značajka.

Međutim, djeca nemaju svijest o vremenu; imaju svoj nagon i nagonski opažaju njegov protok. Opažanje protoka vremena je sposobnost odrasle dobi, ali ono ne znači razumijevanje biti vremena, njegova smisla.

Poznata je misao sv. Augustina: razumio je što je vrijeme, ali ako bi ga netko o tome pitao, ne bi znao reći što je to. Protjecanje vremena nešto je tajanstveno, bez obzira koliko je ljudski. Anđeli nemaju vremena; usredotočeni su na drugu dimenziju stvarnosti. Na početku svoga postojanja morali su birati: s Bogom ili protiv Boga. Mnogi od njih izabrali su loše; tada su osjetili vrijeme i upali u njega. Vrag razumije čovjekovo vremenito stanje i iskorištava ga: napastuje ga.

Povijest bilježi protok vremena i osvjetljava sjećanja ljudi. Proučavanje povijesti omogućuje razumjeti početke zemlje u kojoj živimo te cijeniti i vrjednovati vrsnost onih koji su bili pokretači zbivanja u njoj.

Protok vremena opaža se u čekanju, koje, ako se produži, zahtijeva strpljenje i može postati mučno; u tihom iščekivanju starijih, u iščekivanju otca prije skoroga rođenja djeteta. Opažanje protoka vremena dobro je koje povećava našu ljudskost i naše razumijevanje drugih; a s druge se strane veže s osjećanjem Boga i posljedično Nadom. Nada je iščekivanje Neba, susreta s Bogom. Berešit iz Postanka završava u Otkrivenju (10, 5–6): Anđeo, s jednom nogom na moru, a drugom na kopnu, „podiže desnicu i zakle se Živim u vijeke vjekova, koji stvori nebo i sve što je na njemu, i zemlju i sve što je na njoj, i more i sve što je u njemu, i reče: vremena više ne će biti“ (χρόνος οὐκέτι ἔσται / khrónos ūkéti éstai). Tada će se dovršiti Božje otajstvo. Protok vremena završit će u vječnosti.

U međuvremenu na nama je da u vjeri, s radošću, uživamo u vremenu života koje nam je dodijeljeno, što bi trebala biti priprema za ono što je iza onoga što sada gledamo izdaleka. To činimo u zajedništvu s ljudima koje volimo i nadamo se da ćemo s njima biti zauvijek. Iza toga kruga je zajednica Crkve, mnoštvo kršćana koje osobno ne poznajemo, ali s kojima smo povezani nevidljivim vezama. Khrónos ūkéti éstai, izvan protoka vremena.

kastilski izvornik

El paso del tiempo

Dios pudo crear desde toda la eternidad. Porque la creación consiste en la dependencia ontológica; es una cuestión del ser, y no de la duración. Pero la Biblia nos habla de una creación en el tiempo: precisamente, la primera palabra del texto bíblico es bereshit. En hebreo, reshit significa “cabeza”. Bereshit quiere decir, por tanto, en el comienzo era el tiempo. Éste, entonces, no es eterno, sino concreado; más allá está la eternidad. La percepción del tiempo es una característica típicamente humana.

Sin embargo, los niños no tienen una conciencia del tiempo; tienen su instinto y perciben instintivamente su transcurso. La percepción del paso del tiempo es una facultad de la adultez; pero eso no significa que se comprenda el ser del tiempo, su sentido.

Es bien conocida la sentencia de San Agustín: él comprendía qué es el tiempo, pero si alguien le interrogara al respecto, no sabría decir qué es. El flujo del tiempo es algo misterioso, por más humano que sea. Los ángeles no tienen tiempo; se concentran en otra dimensión de la realidad. Al comienzo de su existencia debieron optar: con Dios o contra Dios. Una multitud de ellos eligió mal; entonces percibieron el tiempo, cayeron en él. El diablo comprende la condición temporal del hombre, y se aprovecha de ella: lo tienta.

La historia registra el paso del tiempo e ilustra la memoria de los hombres. El estudio de la historia permite conocer los orígenes del país en que vivimos y apreciar y valorar a los hombres de calidad que han sido sus protagonistas.

El paso del tiempo se percibe en la espera, que si se prolonga reclama paciencia, y puede llegar a ser angustiosa; en la expectación silenciosa del anciano, en la expectativa del padre ante el inminente nacimiento de un hijo. La percepción del paso del tiempo es un bien que acrecienta nuestra humanidad y la comprensión de los demás; se vincula, por otra parte, con el sentido de Dios y la consiguiente Esperanza. La Esperanza es espera del Cielo, del encuentro con Dios. El bereshit del Génesis se cierra en el Apocalipsis (10, 5 ss.); el Ángel, con un pie en el mar y otro en la tierra, levantó su mano y juró por Aquel que vive por los siglos, que creó el Cielo y cuanto hay en él y la tierra y todo lo que contiene y el mar y todo lo suyo, y dijo que ya no habrá más tiempo (jrónos oukéti éstai). Entonces se consumará el misterio de Dios. El flujo del tiempo acabará en la eternidad.

Entre tanto, nos corresponde gozar en la fe, con alegría, el tiempo de vida que se nos concede, que debe ser una preparación para ese más allá que ahora miramos de lejos. Lo hacemos en comunión con las personas que amamos, y esperamos estar con ellos para siempre. Más allá de este círculo está la comunidad de la Iglesia, la multitud de cristianos que no conocemos personalmente, pero con quienes estamos unidos con lazos invisibles. Jrónos oukéti éstai, más allá del paso del tiempo.

[1] Prevoditeljska napomena: Hebrejska imenica ženskoga roda רֵאשִׁית / rešit znači početak, prvi dio, prvina ili glavna vrijednost. Kontekst određuje odnosi li se pojam na početni trenutak (Postanak 1, 1: „U početku stvori Bog nebo i zemlju“), početni dio tijeka (Job 8, 7: „Bit će malena tvoja sreća prošla prema budućoj što te očekuje“), prvina plodova koja se prinosi Bogu (Ponovljeni zakon 26, 2: „uzmi nešto prvina od svakoga ploda što ga budeš dobivao od zemlje koju ti Gospodin, Bog tvoj, daje ) ili osobu koja zauzima prvi položaj (Ponovljeni zakon 21, 17: „Jer on je prvina njegove snage – njemu pripada pravo prvorodstva“).

Prva rečenica Svetoga Pisma postavlja temelje: „U početku stvori Bog nebo i zemlju“ (Postanak 1, 1). Rešit učvršćuje učenje o stvaranju ex nihilo (iz ničega), potvrđujući određenu početnu točku koju je Bog izveo osobno. Izraz se ponovo javlja kako bi opisao Nimrodovu velmožnost: „Glavno uporište njegova kraljevstva bili su: Babilon, Erek, Akad i Kalne, svi u zemlji Šinearu“ (Postanak 10, 10). Te porabe pokazuju da svako područje – svemir ili kraljevstvo – ima podrijetlo odgovorno Bogu.

Proroci rabe rešit kako bi vremenski označili kraljevske vladavine (Jeremija 26, 1; 27, 1; 28, 1) i vojne krize (Jeremija 49, 34). Izraz ističe božanski nadzor nad političkom poviješću. Kraljevi se uzdižu i padaju unutar vremenske crte koju Bog pokreće i usmjerava (Daniel 2, 21). Pisma potiču molitvu za vladare znajući da su njihov „početak“ i „kraj“ u Gospodinovoj ruci.

Mudre izrjeke čine rešit temeljem znanja i mudrosti: „Strah je Gospodnji početak spoznaje“ (1, 7); „Gospodnji strah početak je mudrosti“ (9, 10). Psalam 111, 10 ponavlja isto: „Početak mudrosti strah Gospodnji!“. Biblijska mudrost počinje, a ne završava, s poštovanjem prema Bogu. Kršćanski odgoj i učenikovanje isto tako moraju započeti s bogoslovljem, a ne s korisnošću (pragmatizmom), njegovanjem srca koje se pokorava prije pameti koja raščlanjuje, uviđa i spoznaje.

Stvaralačka Mudrost izjavljuje: „Gospodin me stvori kao počelo svoga djela, kao najraniji od svojih čina, u pradoba“ (Mudre izrjeke 8, 22). Kršani su od početka prepoznali su tome pjesničko poosobljenje Mudrosti, nagovještaj Logosa (Ivan 1, 1–3), Isusa Krista: „On je slika Boga nevidljivoga, Prvorođenac svakoga stvorenja“ (Kološanima 1, 15), „Svjedok vjerni i istiniti, Početak Božjega stvorenja“ (Otkrivenje 3, 14), posrednik i uzor Božjih stvaralačkih i otkupiteljskih djela, „prvina usnulih“ (Prva Korinćanima 15, 20).

Starozavjetni blagdan Prvina (Levitski zakonik 23, 9–14) događa se sutradan nakon subote Pashe, na sam dan Kristova uskrsnuća. Tako tipologija ugrađena u rešit cvjeta u praznom grobu.