Ukidanje Otajstva u Franjinu ‘globalnom vodstvu’
Pojam otajstva (misterija)[1] ima različito značenje u književnosti i u bogoslovlju. U svijetu slovâ ono znači nešto skriveno („otajstveno“, „misteriozno“),[2] što se kad-tad mora otkriti; barem na kraju radnje. U teologiji, međutim, Mystérion označava Boga i božanske stvari: Otajstvo Krista, pravoga Boga i pravoga čovjeka; Njegovo utjelovljenje i Njegova otajstva: život, muku, smrt i uskrsnuće. To su nadnaravne zbiljnosti, koje nadilaze svjetlo razuma, i mogu se spoznati samo ako ih Bog objavi. Crkva je, kao Tijelo Kristovo – Otajstvo.
Glavna svrha Crkve, njezino postojanje, ostvaruje se kada i zato što ona govori o Bogu i upućuje ljude prema Nebu. Iz te perspektive odnosi se na sve što ljudska znanost i događaji u povijesti mogu obuhvatiti. U središtu otajstva Crkve nalazi se Otajstvo, sakrament Presvete Euharistije koja se sastoji od Tijela, Krvi, Duše i Božanstva Isukrsta, prema zapovijedi samoga Gospodina: „Ovo činite meni na spomen.“
Crkva se bavi i svjetovnim poslovima, ali pozornost svijeta puno puta zanemaruje Otajstvo. Ona se bolje pronalazi u ovom svijetu, utoliko što postaje svjetovna i, zapravo, pristaje na ukidanje Otajstva. Može igrati neku vrstu uloge „globalnoga vodstva“. Ne Ona, zapravo, nego Vatikan, odnosno prvosvećenik u smjeni. To je ono što se sada govori o papi Franji. Pomaže li možda Otajstvu što se Papa pojavljuje u bazilici Svetoga Petra bez bijele reverende, u potkošulji i pokriven pončem? Je li donio odluku da tako učini? Jesu li je donijeli za njega?
Crkvu čine zajednice raspršene diljem svijeta u kojima vjernici štuju i razmatraju božanska otajstva. U svojoj povijesti puno je puta bila progonjena, a krv mučenika bila je i jest „sjeme novih kršćana“. Ali postoje progonstva koja nisu baš krvava, ali koja iskušavaju vjeru i strpljivost kršćana. U raskršćanjenoj kulturi Crkva je svjetionik, a život vjernika teži širenju, stvarajući novu kršćansku kulturu. U toj perspektivi budućnosti svijetli osobito krjepost nade. Nada nije očekivanje da će se stvari popraviti, nego pouzdanje u Božju moć, koja raste kako se molitva pojačava.
Mir je oduvijek bio crkvena težnja, otkako je Gospodin rekao:
„Mir vam ostavljam, mir vam svoj dajem. Dajem vam ga, ali ne kao što svijet daje“ (Ivan 14, 27).
Istina je isto tako da Crkva u svojoj dugoj povijesti katkada nije bila posve vjerna tomu geslu. Ali u kršćanskoj kulturi dar mira jarko sjaji. Veliki papa Pio XI. imao je kao vodilju svojih nauma „Mir Kristov u Kraljevstvu Kristovu“. Papa Ratti napisao je okružnicu Quas primas – koja će ove 2025. godine proslaviti stoljetnicu – kojom je proglasio da je Isus Kralj.
Sada, u Franjinu „globalnom vodstvu“ čini se kako se radije traži „mir u svijetu, u Kraljevstvu svijeta“. Puno se govori o čovjeku i njegovim pravima. Ona bi bila ispravno štićena ako se postavljaju u prvenstvenost Boga, Stvoritelja i Otkupitelja. Govorenje o Bogu isticalo se uvijek u crkvenoj Predaji.
kastilski izvornik
La abolición del Misterio en el ‘liderazgo global’ de Francisco
El concepto de misterio tiene un valor diverso en la literatura y en la Teología. En el mundo de las letras significa algo oculto (“misterioso”), que debe develarse en algún momento; por lo menos al final de la trama. En cambio, en Teología Mystérion designa a Dios y a las cosas divinas: el Misterio de Cristo, verdadero Dios y verdadero hombre; su encarnación y sus misterios: su vida, Pasión, Muerte y Resurrección. Son realidades sobrenaturales, que exceden la luz de la razón, y solo pueden ser conocidas si Dios las revela. La Iglesia, en cuanto Cuerpo de Cristo, es un Misterio.
La finalidad principal de la Iglesia, su existencia, se cumple cuando y porque habla de Dios y encamina a los hombres hacia el Cielo. Desde esta perspectiva se refiere a todo lo que puede abarcar la ciencia humana y a los acontecimientos de la historia. En el centro del misterio de la Iglesia está el Misterio, Sacramentum de la Santísima Eucaristía; que comprende el Cuerpo, Sangre, Alma y Divinidad de Jesucristo, según el mandato del mismo Señor: “Hagan esto en memoria mía”.
La Iglesia se ocupa de los asuntos seculares, pero la atención del mundo, muchas veces, no toma en cuenta el Misterio. Se ubica mejor en este mundo, en la medida en que se mundaniza y, de hecho, consiente en la abolición del Misterio. Puede llegar a desempeñar una especie de “liderazgo global”; no Ella, en realidad, sino el Vaticano, o el pontífice de turno. Así se dice ahora del Papa Francisco. ¿Ayuda, acaso, al Misterio que el Pontífice aparezca en la basílica de San Pedro, sin su sotana blanca, en camiseta y cubierto con un poncho? ¿Él tomó la decisión de hacerlo así? ¿La tomaron por él?
La Iglesia comprende comunidades dispersas por el mundo entero, en las que los fieles adoran y contemplan los misterios divinos. En su historia, muchas veces ha sido perseguida, y la sangre de los mártires ha sido, y es, “semilla de nuevos cristianos”. Pero hay persecuciones no precisamente sangrientas, pero que ponen a prueba la fe y la paciencia de los cristianos. En una cultura descristianizada la Iglesia es un faro de luz, y la vida de los fieles tiende a extenderse creando una nueva cultura cristiana. En esa perspectiva de futuro reluce, especialmente, el valor de la esperanza, que no es la expectativa de que las cosas mejoren, sino la confianza en la fuerza de Dios, que crece en la medida en que se intensifica la oración.
La paz ha sido siempre una aspiración eclesial, desde que el Señor dijo: “Les dejo la paz, les doy mi paz; no como la da el mundo se la doy” (Jn 14, 27). Es verdad, también que, en su larga historia, alguna vez la Iglesia no fue del todo fiel a esa consigna. Pero en una cultura cristiana reluce esplendoroso el don de la paz. El gran Papa Pío XI tuvo como lema de sus propósitos, “la paz de Cristo en el Reino de Cristo”. El Papa Ratti fue el autor de la encíclica Quas primas – de la que se cumplen cien años, en este 2025 –, en la que proclamó la Realeza de Jesús.
Ahora, más bien, en el “liderazgo global” de Francisco, pareciera que se procura “la paz del mundo, en el Reino del Mundo”. Se habla mucho del hombre y sus derechos, que serían rectamente salvaguardados si se ubican en la primacía de Dios, Creador y Redentor. El discurso sobre Dios se ha destacado siempre en la Tradición eclesial.
[1] Prevoditeljska napomena: Grčka riječ μυστήριον/mystḗrion u latinskom se, a onda i u drugim europskim jezicima, značenjem razdvaja na mysterĭum (otajstvo ili misterij) i săcrāmentum (svetootajstvo ili sakrament).
Otajstvo ili misterij znači:
1. duboka tajna, ono što je ljudskomu razumu nedostupno, nadnaravno, vrhunaravno, mimonaravno, nejasno, skriveno, nepoznato, neshvatljivo; tajanstvena ili vrlo skrivena stvar koja se ne može u potpunosti razumjeti ili objasniti ili je izvan razumijevanja, izvan granica čovjekove razumne sposobnosti; što ostaje izvan ljudskoga poimanja do kraja; neodgonetljiva stvar (tajna, zagonetka, enigma, tajanstvenost, pitanje, nepoznanica, zatvorena knjiga, neistraženo područje; „navješćujemo Mudrost Božju, u Otajstvu, sakrivenu“ – Prva Korinćanima 2, 7);
2. vrlo tajnovit posao, nešto što se oprezno skriva, i stoga izaziva znatiželju ili čuđenje; način postupanja obavijen povjerljivošću, neobjašnjiv događaj, zagonetna pustolovina (tajna);
3. duboka, neobjašnjiva ili tajnovita odlika čijega značaja (osmijeha, naravi, prirode); šutnja, namjerno prikrivanje činjenica o kome, osobito čijem životu; mjere opreza koje se poduzimaju da se nešto sakrije;
4. tajnovitost ili tajna stvar u religiji (ono što se ne povjerava nevjernicima: molitve, vjerske tajne, istine vjere); vjerska istina koja se otkriva samo izabranima;
5. u kršćanskoj vjeri istina koja nadilazi mjeru ljudskoga razuma; ono što je nedostupno razumu i što mora biti predmet vjere; vjerska istina koju se može spoznati samo Objavom i ne može se u potpunosti razumjeti (otajstvo Trojstva, otajstvo zloće); ono o čemu ne postoji potpuna i odgovarajuća spoznaja (npr. postojanje triju osoba u Bogu); otajstvo;
6. svaki od događaja u životu, muci i onostranosti Isusa Krista, kada se razmatra odvojeno; bilo koje od zbivanja (kao što je otajstvo Navještenja, Rođenja, Razapinjanja ili Uznesenja) koje služe kao predmet razmatranja tijekom moljenja pojedine desetice ružarija (krunice);
7. svaki korak života, muke i smrti Isusa Krista ili Svetoga Pisma, kada se predstavlja slikama;
8. u književnosti skazanje, vrlo omiljena pobožna pučka priredba, dramatičan prikaz svetoga, dramski žanr, oblik liturgijske drame (od XIV. do XVII. st.) koji se odnosi na svetopisamski lik ili događaj;
9. u množini obredi svetoga bogoslužja, sveta otajstva;
10. u istočnom bogoslovlju, velikim početnim slovom sakrament kršćanske vjere, najčešće Euharistija;
11. nepoznato ili dostupno samo upućenima; tajne prakse ili obredi svojstveni skupini ljudi; u nekim religijama tajni obredi štovanja božanstva; tajni, pročišćavajući, magijski religijski obred čiji se upućenik zaklinje da ne će ništa otkriti, pristup na koje nije dopušten nikomu osim onima koji su upućeni i za koji se vjeruje da daje blaženstvo onomu koga se u nj uvodi kao i kult posvećen takvim obredima;
12. pod utjecajem engleskoga krimić, detektivski roman koji se obično bavi rješenjem tajnovitoga zločina.
[2] Prevoditeljska napomena: Otajstven ili misterijski ili misteriozan ima raspon značenja: koji je svojstven otajstvu ili misteriju, koji pripada, koji sadržava otajstvo ili misterij; koji je uzvišen ili ga je nemoguće shvatiti ili objasniti; čudan, enigmatičan, mističan, nadnaravan, nadnaravan, natprirodan, nedokučiv, nejasan, neobjašnjen, neobjašnjiv, nepoznat, nepoznat, nepristupačan, neprobojan, nepronicljiv, neproničan, nerazjašnjen, nerazjašnjiv, nerazumljiv, nerješiv, neshvatljiv, nespoznatljiv, neviđen, prikriven, skriven, stran, tajanstven, tajnovit, zagonetan, zakučast.
