Ukidanje bogoslužnoga otajstva
Niz sablazni dogodio se u župnim crkvama u Buenos Airesu, svi iste izvedbe: pjevanje tijekom Mise protiv predsjednika Javiera Mileija. Tema je bila: „Domovinu se ne prodaje“. Očito je riječ o političkom pitanju koje se ubacilo u najsvetije mjesto katoličke Predaje. To se dogodilo u crkvi sv. Križa u četvrti San Cristóbal i u crkvi Neokaljanoga Srca Marijina u Constituciónu. Možda sam zaboravio još neko ime ovoga međusobno usklađena nauma. Nije teško zamisliti iz kojega kutka oporbe ishodi. Nešto slično zbilo se prije nekoliko godina, u vrijeme predsjednika Macrija.
Dnevne novine La Prensa bilježe što se dogodilo u župi Neokaljanoga Srca Marijina u četvrti Constitución, povjerenoj redovnicima klaretincima. Novine spominju ispriku koju je misnik ocrtao: „Biskup Carrara ispričao se zbog pjesama za vrijeme Mise“, takav je bio naslov. Možda je u ovom slučaju ta okolnost oprezno pogodovala reakciji one skupine koja je učinila da se pjevanje čuje. Riječ je o Misi „za otca Mauricija Silvu, maloga brata Evanđelja, koji je, dok je radio kao čistač,[1] 14. lipnja 1977. uhićen i nestao”. Dopuštam skretanje s teme kako bih naznačio još jedan slučaj: onaj otca Pabla Gazzarrija, svećenika buenosaireškoga klera, koji se tih zlokobnih dana pridružio Maloj braći Evanđelja i nestao 27. studenoga 1976. Taj svećenik, s kojim me povezivalo blisko prijateljstvo, čuvao je oružje montonerosa[2] u župi u kojoj je bio župni suradnik. Vrijedno je zapitati se: Je li Silva nestao samo zato što je radio kao čistač? Prema La Naciónu biskup Carrara „protumačio je da su se u slavlju sjetili Silvina poziva da kliče Evanđelje svojim životom, budući da je bio prijatelj sa siromašnima, a bio je samo još jedan radnik.“ Msgr. Carrara objasnio je da ga je
„prije završnoga blagoslova iznenadila jedna gospođa koja je počela pjevati ‘Domovina se ne prodaje’, a mnogi od nazočnih u crkvi nastavili su je pjevati minutu.“
Njegova se isprika sastojala u tome da je razumio kako su
„neki jednostavni vjernici mogli biti zbunjeni, ili čak uznemireni tim stanjem, koje se može protumačiti kao stranačka politizacija slavljenja Euharistije, koja je svetootajstvo jedinstva“.
Istodobno u „La Prensi“ čitam upozorenje msgr. Óscara Vicentea Ojee, predsjednika Argentinske biskupske konferencije, koji predviđa ponavljanje takve vrste raspoloženja na Misi za „Majke domovine“ radi odavanja počasti osobama koje rade u blagovalištima i zalogajnicama u srijedu 19. lipnja. Msgr. Ojea je rekao:
„Ne mislimo pozvati nijednoga političara na tu Misu jer ne želimo da se nešto tako vlastito za ljudsko biće, što ne pripada nijednomu političkomu sektoru, koristi na bilo koji način.“
Pitanje prisutnosti kojega političara je nebitno. U zabilježenim slučajevima nije bilo političara, bila je riječ se o skupini vjernika – ne isključujem kirchneristovske infiltrate – koji su pjevali pjesme, koje baš i nisu bile svete i kojima se ponavljalo „Domovina se na prodaje“.
Buenosaireški nadbiskup msgr. García Cuerva bio je na neki način bliži ispravnomu objašnjenju. U župi sv. Ildefonsa[3] u četvrti Palermo rekao je da „nije u redu da se vjerski obredi koriste za podjele, razdvajanja i strančarenje“. I dodao kako je „Misa nešto sveto, Misa je u najdubljoj srži vjere našega naroda”.
Nadbiskupov je razlog, na žalost, antropocentričnoga reda:
„To je nešto sveto, pomaže nam da se ujedinimo, da se zbratimimo, da se hranimo i budemo svjedoci Kraljevstva na ulicama.“
Primjetno je da sadašnji biskupi ignoriraju da se Misa upravlja Bogu, da je to žrtva klanjanja i prošnje, koja svetootajstveno sadržava smrt i uskrsnuće našega Gospodina i Spasitelja Isukrsta. Ta je zbunjenost ono što se doživljava u tolikim misama uz gitaru, s pjesmama kojima se baš zapravo i ne daje hvala i slava Presvetomu Trojstvu. U misama u kojima su se pjevale pjesme protiv Mileja, najveća je šteta bila potkopavanje bogoslužnoga otajstva: nema otajstva, kao da je Misa protestantski ili evangelički skup. Cijela Predaja jednoglasno prosvjeduje protiv takva ukidanja Otajstva štovanja, od poslijeapostolskoga doba do Drugoga vatikanskoga sabora. Nisu li biskupi čitali saborsku konstituciju Sacrosanctum Concilium? U tom tekstu, koji je izglasan praktički jednoglasno, bogoslužje se prikazuje kao svetootajstveni prikaz vazmenoga otajstva, s Euharistijom kao vrhunskim slavljem toga otajstva.
Političke pjesme predstavljaju osvrknjivanje,[4] samovoljnu i antropocentričnu zlorabu teološke zbilje u kojoj se sam Bog uprisutnjuje. Katoličkomu bogoslužju moraju se vratiti točnost, svečanost i ljepota, koja su miraz koji ga obilježava, određuje, po kojem se ono prepoznaje. Kada bi pjesme koje se ore po spomenutim župama bile u prilog Mileiju, jednako bi bile vrijedne prijekora.
Buenos Aires, srijeda 19. lipnja 2024.
+ Hector Aguer
laplatanski nadbiskup emeritus
kastilski izvornik
La abolición del Misterio litúrgico
Una serie de escándalos se produjo en iglesias parroquiales de Buenos Aires, todos de la misma factura: cantos en plena Misa, contra el Presidente Javier Milei. El tema era “la Patria no se vende”. Evidentemente se trata de una cuestión política, que se entromete en el sitio más sagrado de la Tradición católica. Ocurrió en Santa Cruz, del barrio de San Cristóbal, y en Inmaculado Corazón de María, de Constitución. Quizás olvido algún nombre de este propósito concertado; no es difícil imaginar de qué rincón de la oposición procede. Algo semejante se había producido, hace unos años, en tiempos del Presidente Macri.
“La Prensa” registra lo sucedido en la parroquia Inmaculado Corazón de María, del barrio de Constitución, confiada a los religiosos claretianos. El diario menciona la disculpa que esbozó el celebrante: “El Obispo Carrara pidió disculpas por los cantos durante una Misa”, tal era el título. Quizá, en este caso, la circunstancia favorecía discretamente la reacción de ese grupo que hizo oír el cántico. Se trata de una Misa “por el padre Mauricio Silva, Hermanito del Evangelio, que mientras trabajaba como barrendero, el 14 de junio de 1977, fue detenido y desaparecido”. Me permito una digresión, para señalar otro caso: el del padre Pablo Gazzarri, sacerdote del clero porteño, que se había incorporado en aquellos días siniestros a los Hermanitos del Evangelio, y desapareció el 27 de noviembre de 1976. Este sacerdote, con el que me unió una estrecha amistad, guardaba en la parroquia en la que era vicario cooperador las armas de los Montoneros. Vale la pena preguntar: ¿a Silva lo hicieron desaparecer por el solo hecho de trabajar como barrendero? Según “La Nación”, el Obispo Carrara “comentó que en la celebración recordaban la vocación de Silva de gritar el Evangelio con la vida, ya que tuvo amistad con los pobres, y fue un obrero más”. Monseñor Carrara explicó que
“antes de la Bendición Final, fui sorprendido por una señora que empezó a cantar ‘la Patria no se vende’, muchos de los presentes en el templo continuaron el canto durante un minuto”.
Su disculpa fue que entiende que
“algún fiel sencillo podría haberse confundido, o incluso molesto por esta situación, que puede interpretarse como politizar partidariamente la celebración de la Eucaristía, que es sacramento de unidad”.
Leo, simultáneamente, en “La Prensa”, una advertencia de Monseñor Oscar Vicente Ojea, presidente de la Conferencia Episcopal Argentina, previendo la reiteración de este tipo de actitudes, en una misa de las ‘Madres de la Patria’, este miércoles 19 de junio, para homenajear a estas personas que trabajan en comedores y merenderos. Dijo Monseñor Ojea:
“No pensamos invitar a ningún político a esta misa porque no queremos que algo tan propio del ser humano, que no pertenece a ningún sector político en particular, sea usado de ningún modo”.
La cuestión de la presencia de algún político es irrelevante; en los casos registrados no había ningún político, fue un grupo de fieles – no excluyo infiltrados kirchneristas – el que protagonizó los cantos, que no eran, precisamente, sagrados, sino otra vez el tan reiterado “la Patria no se vende”.
El Arzobispo de Buenos Aires, Mons. García Cuerva, estuvo en cierto modo algo más cerca de la explicación correcta. En la parroquia San Ildefonso, del barrio de Palermo, dijo que “no está bien que se utilicen las ceremonias religiosas para dividir, fragmentar y partidizar”. Y agregó que “la misa es algo sagrado, la misa está en las entrañas más profundas de la fe de nuestro pueblo”.
La argumentación del Arzobispo, lamentablemente, es de orden antropocéntrico:
“Es algo sagrado, nos ayuda a unirnos, a hacernos hermanos, para alimentarnos y ser testigos del Reino en las calles”.
Es notable que los actuales obispos ignoren que la Misa se dirige a Dios, es un Sacrificio de Adoración y de súplica, que contiene sacramentalmente la Muerte y Resurrección de Nuestro Señor y Salvador Jesucristo. Este despiste es el que se vive en tantas misas guitarrescas, con cantos que no constituyen precisamente una alabanza objetiva a la Santísima Trinidad. En las misas en las que se entonaron cantos contra Milei, el mayor daño ha sido el menoscabo del Misterio litúrgico: no hay Misterio, como si la Misa fuera una reunión protestante o evangélica. Toda la Tradición, unánimemente, protesta contra tal abolición del Misterio del culto, desde la edad postapostólica hasta el Concilio Vaticano II. ¿No han leído los obispos la constitución conciliar Sacrosanctum Concilium? En este texto, votado prácticamente por unanimidad, se presenta la liturgia como representación sacramental del Misterio Pascual, con la Eucaristía como la celebración por excelencia de este Misterio.
Los cánticos políticos constituyen una profanación, un mal uso arbitrario y antropocéntrico de una realidad teologal, en la que Dios se hace presente. Hay que devolver a la Liturgia católica la exactitud, la solemnidad y la belleza, que son la dote que la identifica. Si los cánticos que se oyeron en las parroquias que he mencionado fueran a favor de Milei, serían igualmente reprobables.
Buenos Aires, miércoles 19 de junio de 2024.
+ Héctor Aguer
Arzobispo Emérito de La Plata
Prevoditeljske napomene
[1] Svećenik koji je radio kao čistač bio je pripadnik pokreta svećenika-radnika (francuski prêtre ouvrier, engleski worker-priest, njemački Arbeiterpriester, kastilski sacerdote obrero, talijanski preti operai, portugalski padres operários). Svećenici-radnici bili su misionarski poticaj Katoličke Crkve nastao u Francuskoj 1941., pokušaj da se ponovo otkriju mase radnika industrijske klase koji svakodnevno rade teške fizičke poslove da bi prehranili sebe i obitelj, pri čemu su slabo plaćeni i žive u lošim uvjetima i pri tom su se udaljili od vjere i Crkve, postali uglavnom nezadovoljni Crkvom te ne poštuju njezine službenike. Iscrpljeni i siromašni smatrali su da su ih svi zaboravili, pa i Crkva. Svrha pokreta bila je da se po uzoru na apostola Pavla (Druga Solunjanina 3, 7–8) svećenici uzdržavaju od vlastitoga rada te da se skromnošću i solidarnošću približe radnicima, zadobiju njihovo povjerenje i navijeste im Krista. Njihovo radničko iskustvo pružilo im je spoznaje o otuđenosti Crkve od suvremenoga svijeta i siromaha. Svećenik-radnik bio je onaj kojega je njegov ordinarij oslobodio župnoga rada ili samostanskoga života, koji se uzdržavao samo od rada u tvornici ili na drugom radnom mjestu i koji se izgledom nije razlikovao od običnoga radnika. Iako je 1945. papa Pio XII. odobrio „odvažni društveni pokus francuskih radnika-svećenika“, početkom 1950-ih to se moralo revidirati jer je pokret utonuo u ljevičarsku politiku i napuštanje svećeničkih zvanja.
Potvrđujući potrebi snažnoga, dubinskoga i učinkovitoga apostolata u radničkim sredinama, kako bi ih se vratilo vjeri i praksi kršćanskoga života od koje su se udaljili, Sveti je Oficij 1954. utvrdio da za evangelizaciju radničkih sredina nije nužno slati svećenike kao radnike na radna mjesta te da u tu svrhu ne može žrtvovati tradicionalno poimanje svećeništva. Stalni rad u tvornici, na brodu ili na gradilištu nespojiv je sa svećeničkim životom i obvezama, jer ga postupno izlaže utjecaju okoline. On nije samo izložen materijalističkomu okruženju, štetnom za duhovni život i često i za obvezu neženstva; nego je time naveden razmišljati poput kolega radnika u sindikalnim i društvenim sferama i sudjelovati u njihovim zahtjevima i klasnoj borbi. Svećenik mora svjedočiti riječju i djelima, a ne samo fizičkim radom među radnicima kao da je jedan od njih. Apostoli su ustanovili đakonat upravo zato da bi se oslobodili vremenitih obveza. To su razlozi zbog kojih je Sveta Stolica zaključila da svećenici trebaju prestati raditi u tvornicama i drugim poduzećima ili kao mornari na brodovima te da ih trebaju zamijeniti skupine svećenika i laika posebno posvećene apostolatu u radničkim sredinama sa zadaćom da upoznati radnike sa socijalnim učenjem Crkve, savjetovati ih o sindikalnim i drugim vremenitim pitanjima dajući pravo kršćansko rješenje, i iznad svega u ozračju povjerenja postignuta tim odnosom, postupno im otvarati duše nadnaravnoj istini i uvoditi ih u praksu kršćanskoga života.
O tome na hrvatskom: Rene Voillaume, Kao u Nazaretu, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1986.; Jacques Duquesne – Marie-Dominique Chenu, Intelektualac u slobodi, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1979.; Gilbert Cesbron, Sveci idu u pakao, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1979.; Marie-Dominique Chenu, Teologija rada, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 2007.; Dinko Vlašić, In memoriam Jacquesu Loewu (1908.–1999.), Crkva u svijetu (Split), 35 (2000.), br. 1, str. 93–102; Thomas Eggensperger – Ulrich Engel, Dominikanci u svijetu i na hrvatskim prostorima: povijest, duhovnost, aktualni projekti, Zagreb: Dominikanska naklada Istina, 2003., str. 98–108.
[2] Montoneros je bila ljevičarska argentinska peronistička gerilska organizacija koja je djelovala sedamdesetih godina XX. stoljeća. Ime je preuzela od konjičke vojne skupine iz XIX. stoljeća zvane Montoneras, koja se borila za Federalističku stranku u argentinskim građanskim ratovima. Montonero na kastilskom inače znači čovjek koji, nemajući hrabrosti boriti se prsa u prsa, izaziva borbu kada je okružen svojim pristalicama; čovjek koji se tuče u gomili, u nesređenim skupinama. Nabrijani političkim potiskivanjem protuperonističkih režima, utjecajem kubanske revolucije i socijalističkih radnika-svećenika predanih teologiji oslobođenja, montonerosi su proistekli iz katoličke revolucionarne gerile 1960-ih zapovjednika Camila Torresa Restrepa kao „nacionalni oslobodilački pokret“. U njemu su se spojili revolucionarni peronizam, guevarizam (ideologija komunističke revolucije i vojne strategije gerilskoga ratovanja povezana s marksističko-lenjinističkim revolucionarom Argentincem Ernestom Che Guevarom) i revolucionarni katolicizam Juana Garcíe Elorria oblikovan ideologijom kolumbijskoga katoličkoga svećenika Camila Torresa, zagovornika marksizma-lenjinizma i teologije oslobođenja. Borili su se za uspostavu „kršćanskoga nacionalnoga socijalizma“, temeljena na „autohtonom“ argentinskom i katoličkom socijalizmu, viđenom kao konačni zaključak peronističke nauke. Unatoč krajnje lijevoj ideologiji, montonerosi su potjecali iz srednje i više srednje klase katoličkoga i nacionalističkoga podrijetla. Srž njihova svjetonazora bili su argentinski nacionalizam i politički katolicizam, kasnije prošireni u peronizam i socijalizam. Tu vezu omogućilo je shvaćanje katoličanstva nakon Drugoga vatikanskoga sabora, jer su argentinski svećenici pobornici oslobođenja Trećega svijeta i teologije oslobođenja, poznati kao svećenici-radnici, radikalizirali katoličke studente da prihvate te političke struje. O Camilu Torresu: Marko Oršolić, Camilo Torres – kršćanin u služi revolucije, Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 1976.
[3] Sv. Ildefons (607.–667.) bio je benediktinac, opat, toledski nadbiskup, mariološki pisac i crkveni otac. Slavi se 23. siječnja. Običaj da se Blaženu Djevicu Mariju u kastilskom naziva jednostavno Djevica (la Virgen), a ne Naša Gospa (Our Lady u engleskom, Notre Dame u francuskom) ili Gospa (u hrvatskom, la Madonna u talijanskom), pripisuje se marijanskoj pobožnosti sv. Ildefonsa i širenju njegovih bogoslovnih spisa.
[4] Skrnavljenje je postupanje sa svetinjom bez dužnoga poštovanja, bilo da je riječ o predmetima kojima se služi vjeroispovijest ili o dogmama i obredima; neobziran, nemaran odnos prema nečemu dostojnu strahopoštovanja; povrjeda svetih stvari; zloraba onoga što je sveto (nedjelje, svetišta, Božjega imena); čin postupanja prema nečemu svetomu sa zlostavljanjem, prijezirom ili nedostatkom obzira; oskvrnjenje svetoga predmeta, mjesta ili osobe. Prilagođenica za to je profanacija (prŏfānātĭo) od latinskoga profānus: neposvećen, svjetovan, izvan svetoga prostora, nevješt svetinji, bezbožan, opak, zlokoban; „ono što je iz vjerskoga ili svetoga pretvoreno u vlastitost uporabe ljudi“ (Trebacije). Sličnoznačnice su: oskvrna, oskvrnja, oskvrnjenje, oskvrnuće (od sveslavenske imenice skvrn: nečist, ono što je izgorjelo u želudcu, u ćudorednom redu grijeh), činjenje svetogrđa, nepoštovanje, ponižavanje, poruga, ruganje, svetogrđe, hula, huljenje, obeščašćenje, srozavanje, gubljenje svojstva, snižavanje razine.
Od godine 2021. to je prijestup protiv svetootajstava (kanon 1382. § 1.: „Tko baci posvećene čestice ili odnese za svetogrdnu svrhu ili zadržava, upada u izopćenje unaprijed izrečeno, pridržano Apostolskoj Stolici; klerik se osim toga može kazniti drugom kaznom, ne isključujući otpust iz kleričkoga staleža) ili prijestup protiv vjere (kanon 1369.: „Tko obeščasti posvećenu stvar, pokretnu ili nepokretnu, neka se kazni pravednom kaznom“).
Od 1983. do 2021. prvo je u istom tekstu bilo prijestup protiv bogoštovlja (kanon 1367. Zakonika kanonskoga prava iz 1983.), a drugo prijestup protiv slobode Crkve (kanon 1376. Zakonika kanonskoga prava iz 1983.).
Od 1917. do 1983. prvo je bilo prijestup protiv bogoštovlja: „Tko baci posvećene prilike ili ih uzme odnosno kod sebe drži u zlu svrhu, sumnjiv je na krivovjerje; upada u izopćenje unaprijed izrečeno koje je posve osobito pridržano Apostolskoj Stolici; samim tim postaje beščastan, a duhovnik se povrh toga ima svrgnuti (kanon 2320.). A drugo je bilo prijestup protiv crkvenih stvari: „Tko bi se usudio crkvena dobra koje god vrste, pokretna ili nepokretna, tjelesna ili netjelesna, sâm osobno ili po drugima uzeti u vlastitu porabu i ugrabiti ili spriječiti da plodove i prihode od nje ne dobiju oni kojima po pravu pripadaju, neka je tako dugo pod izopćenjem, dok god tu imovinu ne vrati u cijelosti, dok rečeno sprječavanje ne ukloni te onda isprosi od Apostolske Stolice odrješenje; ako bi takav bio zaštitnikom one crkve ili dobara, oduzeto mu je tim samim i zaštitničko pravo; a duhovniku, koji počini taj prijestup ili se s njim suglasi, neka se oduzmu svekolike nadarbine, proglasi ga se nesposobnim za kojemu mu drago druge te po ocjeni svoga ordinarija udari obustavom od obavljanja svojih redova, makar je dao potpunu zadovoljštinu i bio odriješen“ (kanon 2346. Zakonika kanonskoga prava iz 1917.).
U Zakonu kanona Istočnih Crkava iz 1990. određuje se:
- „Od crkava treba ukloniti sve što god nije u skalu sa svetošću mjesta“ (kanon 872. § 1.);
- „Tko posvećene stvari rabi u svjetovnu svrhu ili u zlu svrhu, neka se kazni obustavom ili neka mu se zabrani primanje presvete Euharistije“ (kanon 1441.);
- „Tko je bacio presvetu Euharistiju ili ju je u svetogrdnu svrhu uzeo ili zadržao, neka se kazni velikim izopćenjem i drugim kaznama ako je klerik, ne isključujući svrgnuće“ (kanon 1442.).
