Dječje siromaštvo
Nedavno izvješće Promatračnice društvenoga duga Argentinskoga katoličkoga sveučilišta pokazuje da je dječje siromaštvo[1] doseglo najvišu razinu od krize 2001.–2002., dosegnuvši vrhunac od 67,3 posto u prvoj polovici 2024., prešavši 50 posto. Postoje značajne krajevne razlike; dok je u gradu Buenos Airesu 27 posto, u Concordiji (Entre Ríos) raste na 75 posto, što je najviša brojka u Argentini. „Ovo pogoršanje dogodilo se u sklopu duboke makroekonomske krize, obilježene ubrzanom inflacijom i padom kupovne moći od prihoda od rada“, navodi se u izvješću. Prihodi siromašnih kućanstava pali su za 42,6 posto ispod ukupne osnovne košarice hrane. Dječje siromaštvo i dalje je više od dvadeset postotnih bodova veće od onoga koje pogađa odrasle, čija je učestalost 32,8 posto. Krajevne nerazmjernosti se pojačavaju: naseobine s najvećim strukturnim siromaštvom[2] ili najmanjom gospodarskom živahnošću (uglavnom na sjeveroistoku ili u sjevernim dijelovima Argentine) oni su koji najviše pate i pokazuju najmanju sposobnost za oporavak od krize.
Siromaštvo nije sramota, iako njegove granice s neimaštinom nisu baš jasne. Uvijek postoji netko koga se krivi: roditelji (rođen od siromašnih roditelja), nedostatak odgovarajućega posla za dostojanstveniji život, nedavna povijest, vlada i njezini gospodarski planovi. Kako je moguće da je Argentina siromašna zemlja? Njezina zemlja je među najplodnijima: ravnice savršene za pšenicu, kukuruz, lan itd.; planine koje skrivaju kovine, između ostalih, zlato i srebro; moćne rijeke koje nisu baš stanište malih brancina, nego blistavih riba i prostrano more u kojem se može neumorno loviti riba jer nikada ne će presušiti njegova bogatstva. Ne bismo bili nepravedni kada bismo ustvrdili da krivnja leži na političarima. Političari nisu stranci, iako su mnogi djeca ili unuci useljenika.
U kršćanskom poretku siromaštvo je vrlo rasprostranjena stvarnost. Ne znači samo nedostatak novca ili imovine, nego je duhovna vrijednost, zbog čega Evanđelje kaže: „Blago siromašnima“ (μακάριοι οἱ πτωχοί / makárioi hoi ptōkhoí). To kaže sveti Luka (6, 20), ali sveti Matej (5, 3) pojašnjava: „Blago siromašnima duhom“ (μακάριοι οἱ πτωχοὶ τῷ πνεύματι / makárioi hoi ptōkhoì tō̃ͅ pneúmati). Isus, Marija i Josip uzori su siromaštva: Gospodin, utjelovljena Riječ, rođen je u jaslama „jer za njih nije bilo mjesta u svratištu“ (Luka 2, 7). Iz ovoga primjera proistječe kršćanska predaja siromaštva, koju su živjeli svetci, među kojima kraljevi i kraljice te mnoge velike osobnosti. Siromaštvo, čistoća i poslušnost tvore tri redovnička zavjeta, uključena u različita pravila.
S toga gledišta treba razmotriti dječje siromaštvo iako Promatračnica društvenoga duga Argentinskoga katoličkoga sveučilišta daje valjane razloge za gospodarsko oduzimanje imovine,[3] što je djelo „libertarijanske“ vlade, odnosno uskrsloga stvorenja liberalizma. U ovom slučaju riječ se o pitanju nepravde. Ono je zlo, pa je pravedno, baš kao i siromašno, vrlo visoka vrijednost.
Mogli bismo misliti kako je siromaštvo Djeteta Isusa bio početak Otkupljenja, koje će se nastaviti u siromaštvu Isusova vremenita života i dovršiti u siromaštvu Križa.
kastilski izvornik
La pobreza infantil
Un reciente informe del Observatorio de la Deuda Social de la Universidad Católica Argentina, indica que la pobreza infantil alcanzó su nivel más alto desde la crisis del 2001- 2002, con un pico de 67, 3 por ciento, en el primer semestre de 2024, es decir que supera el 50 por ciento. Hay notorias diferencias territoriales; mientras en la ciudad de Buenos Aires es del 27 por ciento, en Concordia (Entre Ríos) asciende al 75 por ciento, la cifra más alta del país. “Este deterioro se produjo en un contexto de crisis macroeconómica profunda, marcada por la aceleración inflacionaria y la caída del poder adquisitivo de los ingresos laborales”, precisó el informe; los ingresos de los hogares pobres quedaron un 42, 6 por ciento debajo de la Canasta Básica Total. La pobreza infantil se mantiene más de veinte puntos porcentuales por encima de la que afecta a los adultos, cuya incidencia es del 32, 8 por ciento. Se intensifican asimetrías regionales: los aglomerados con pobreza estructural más alta o menor dinamismo económico (en regiones del Noroeste o Noreste del país, principalmente) son los que más sufren y menos capacidad muestran para recomponerse frente a la crisis.
La pobreza no es una infamia, aunque sus límites con la indigencia no estén muy claros. Siempre hay un culpable: los padres (haber nacido de padres pobres), la falta de un trabajo adecuado para vivir más dignamente, la historia reciente, el gobierno y su plan económico. ¿Cómo es posible que la Argentina sea un país pobre? Su tierra es de las más feraces: llanuras aptísimas para el trigo, el maíz, el lino, etc.; montañas que ocultan metales, entre ellos, oro y plata; ríos caudalosos que no son precisamente ámbito de mojarritas, sino de peces deslumbrantes, y un mar amplísimo, en el que se puede pescar incansablemente porque nunca abandonará su riqueza. No seremos injustos si afirmamos que la culpa es de los políticos. Los políticos no son extranjeros, aunque muchos sean hijos o nietos de inmigrantes.
En el orden cristiano la pobreza es una realidad muy amplia. No significa, simplemente, la carencia de dineros o de propiedades, sino que es un valor espiritual, por lo que se dice en el Evangelio: “Felices los pobres” (makarioi hoi ptōchoi). Así reza San Lucas (6, 20), pero San Mateo (5, 3) aclara “felices los pobres de espíritu” (hoi ptōchoi tō pneumati). Jesús, María y José son un modelo de pobreza: el Señor, el Verbo Encarnado, nació en un pesebre, porque “no había para ellos lugar en la posada”. De este ejemplo procede la tradición cristiana de la pobreza, que han vivido los santos, entre los cuales figuran reyes y reinas, y muchos grandes personajes. Pobreza, castidad y obediencia constituyen los tres votos religiosos, incluidos en las diversas reglas.
Desde esta perspectiva habría que considerar la pobreza infantil, aunque el Observatorio de la Deuda Social de la UCA aporta razones válidas del despojo económico, que es obra de un gobierno “libertario”, es decir, criatura resucitada del liberalismo. Se trata, en ese caso, de injusticia. Ésta es un mal, de modo que justo al igual que pobre es un altísimo valor.
Podríamos pensar que la pobreza del Niño Jesús era un inicio de la Redención, que se continuaría en la pobreza de la vida temporal de Jesús, y se consumaría en la pobreza de la Cruz.
[1] Prevoditeljska napomena: Prema UNICEF-u dječje siromaštvo je stanje u kojem djeca i mladi žive u kućanstvima s nedovoljnim prihodima za zadovoljenje osnovnih potreba pa nemaju pristup osnovnim životnim uvjetima potrebnim za pravilan razvoj. To uključuje nedostatak sredstava za hranu, stanovanje, školovanje ili zdravstvenu skrb.
[2] Prevoditeljska napomena: Strukturno siromaštvo odnosi se na siromaštvo ugrađeno u sustave i društvene strukture, što pojedincima otežava izlazak iz siromaštva zbog sistemskih preprjeka. Nije riječ samo o pojedinačnim izborima ili okolnostima, nego o načinu na koji je društvo uređeno i koji održava siromaštvo određenih skupina koje imaju znatno manji pristup sredstvima i prilikama od drugih. Zato je to stanje kronične nejednakosti i preprjeka društvenoj pokretljivosti. Strukturno siromaštvo obilježava njegova postojanost tijekom vremena i nedostatak mogućnosti da se pogođene osobe izdignu iz njega. Uzrok mu je način na koji je postavljeno gospodarstvo, odgojno-obrazovni sustav i pravni okvir. Ti sustavi mogu stvoriti zaprjeke određenim skupinama, ograničavajući im pristup prilikama i resursima. Rješavanje strukturnoga siromaštva zahtijeva sustavna rješenja usmjerena na temeljne uzroke nejednakosti, a ne isključivo na pojedinačne zahvate.
[3] Prevoditeljska napomena: Gospodarsko oduzimanje imovine (ekonomska deposesija) odnosi se na sustavno postupanje kojim se pojedinci, zajednice ili narodi, općenito nepravedno ili nezakonito, lišavaju svojih gospodarskih izvora, dobara, imovine i sredstava za proizvodnju, što dovodi do gubitka gospodarske samostalnosti i povećane ranjivosti i ima loše gospodarske posljedice. Može se očitovati u različitim oblicima oduzimanja tvarnih dobara kao što su krađa, prijevara, prisilno oduzimanje, raseljavanje sa zemlje ili bilo koji čin koji nekoga lišava vlasništva; iskorištavanje rada, gubitak sredstava za život, ograničavanje i oduzimanje gospodarskih prava (školovanje, zapošljavanje). Pojam se često povezuje sa stanjima društvene nejednakosti i strukturama moći koje koriste nekolicini na štetu dobrobiti drugih.
