O prijateljstvu

U Argentini se 20. srpnja već nekoliko godina slavi Dan prijateljstva. Inicijativa je nadahnuta masonstvom, u ime „sveopćega bratstva“ i obilježavanjem čovjekova slijetanja na Mjesec toga dana godine 1969. Zapravo bi se Dan prijateljstva trebao slaviti 2. siječnja, u spomen na svetoga Bazilija Velikoga i svetoga Grgura Nazijanskoga, koji su zajedno studirali u Ateni i dijelili duboko prijateljstvo u Gospodinu.

Suvremena pojava društvenih mreža umnožava slučajeve prividnih („virtualnih“) prijateljstava, odnosno onih koja nisu stvarna, nisu istinita. Grčki i rimski filozofi razumjeli su i objasnili duboko ljudsku narav prijateljstva. Aristotel u Nikomahovoj etici prijateljstvu posvećuje poglavlje, koje je bilo izvor mnogih kasnijih rasprava. Marko Tulije Ciceron napisao je 44. godine prije Krista kratku knjigu De amicitia (O prijateljstvu) u kojoj izražava da se „pravo prijateljstvo temelji na krjeposti, budući da se samo krjeposni mogu voljeti nesebično, bez traženja koristi ili užitka“. To znači da prijateljstvo postoji između dobre čeljadi i onih koji traže dobro drugoga. Osim toga nema pravoga prijateljstva, jer to je nesebična ljubav koja podrazumijeva posvemašnje povjerenje, odanost, velikodušnost i, barem ponekad, osobne susrete. Tu stvarnost vrijedi usporediti sa seksualnim „odzračivanjem“ (pražnjenjem, oslobađanjem) koje se danas besramno širi.

Ciceron je rekao i da je prijateljstvo „savršeni dogovor u svemu božanskom i ljudskom, s dobrohotnošću i ljubavlju“; to je dogovor o osnovi: kako dobro živjeti i kako dobro umrijeti, a sve ostalo uređeno je prema toj osnovi. Prijateljstvo je osobito očito kada jedan od prijatelja proživljava nesreću. I Seneka je, sa svoje strane, oko 63. godine poslije Krista napisao više pisama o prijateljstvu.

Određenje svetoga Tome Akvinskoga potpuno je i savršeno. On na latinskom kaže da je prijateljstvo

„amor mutuae benevolentiae, fundatus in aliqua communicatione –
ljubav uzajamne dobrohotnosti, temeljena na nekom priopćavanju“.

To je, dakle, uzajamna ljubav koja želi dobro i osobni susret u kojem se uživa u onome što se dijeli. To, dakle, nije nešto prividno, nestvarno, izmišljeno, „virtualno“, nego krjeposna, potpuno ljudska stvarnost, koja se ne poistovjećuje s pukom privlačnošću. Osobni susret ključ je za ostvarivanje prijateljstva. To je ono što nedostaje u takozvanim „virtualnim prijateljstvima“, koja su provizorna, posljedak okolnosti.

Prijateljstvo se odgaja u obitelji tako što se djeci prvo usadi poštovanje prema svima, a oni ga uče opažajući ljubav koju njihovi roditelji dijele između sebe.

Postoji osim toga i prijateljstvo s Bogom. Crkva je zajednica Božjih prijatelja, čak i ako su zemljopisno odvojeni. Kada se dogodi taj osobni susret, ostvaruje se kršćansko prijateljstvo. Crkva se mora proširiti čak i u mnoge narode gdje je jedva zastupljena, prema Isusovoj zapovijedi svojim apostolima: ići po svem svijetu i učiniti Njegovim učenicima sve narode. Tada će se umnožiti božansko-ljudski fenomen prijateljstva.

Ukratko: nije riječ o „virtualnom“, nego o vrlini. O ljubavi.

kastilski izvornik

Sobre la amistad

En Argentina, desde hace unos años, el 20 de julio se celebra el Día del Amigo. La iniciativa nació por inspiración masónica, en nombre de la “fraternidad universal”; por la llegada del hombre a la Luna, en esa fecha de 1969. En realidad, el Día del Amigo debe celebrarse el 2 de enero; en que se conmemora a San Basilio y San Gregorio Nacianceno, que estudiaron juntos en Atenas, y tuvieron una profunda amistad en el Señor.

El actual fenómeno de las redes sociales multiplica los casos de amistades “virtuales”, es decir: no reales, no verdaderas. Los filósofos griegos y romanos comprendieron y explicaron el hecho profundamente humano de la amistad. Aristóteles, en su “Ética a Nicómaco” dedica a la amistad un capítulo, que ha sido fuente de muchos tratados posteriores. Marco Tulio Cicerón escribió un pequeño libro “De amicitia”, en el que expresa que “la amistad verdadera se basa en la virtud, ya que solo los virtuosos pueden amarse desinteresadamente, sin buscar utilidad o placer”. Esto significa que la amistad se da entre gente buena y buscando el bien del otro. Fuera de eso, no existe amistad verdadera, porque ésta es un amor desinteresado que implica confianza absoluta, lealtad, generosidad, y al menos por algún tiempo, el encuentro personal. Corresponde comparar esta realidad con el desfogue sexual que hoy día se ventila desvergonzadamente.

Cicerón decía, asimismo, que la amistad era también “un acuerdo perfecto en todas las cosas divinas y humanas, con benevolencia y afecto”; se trata de un acuerdo en lo fundamental: cómo vivir bien y cómo morir bien, y todo lo demás se ordena según ese fundamento. Especialmente se muestra la amistad cuando alguno de los amigos atraviesa por una desgracia. Séneca, por su parte, escribió un “De amicitia”.

La definición de Santo Tomás de Aquino es completa y perfectísima. Dice, en latín, que la amistad es “amor mutuae benevolentiae, fundatus in aliqua communicatione”. Se trata, pues, de amor mutuo que quiere el bien, y de un encuentro personal en el que se goza de lo que es común. No es, entonces, algo “virtual”, sino una realidad virtuosa, plenamente humana, que no se identifica con la mera atracción. El encuentro personal es la clave del ejercicio de la amistad. Esto es lo que falta en las presuntas “amistades virtuales”, que son realidades provisorias, circunstanciales.

La amistad se educa en la familia inculcando primeramente a los hijos el respeto a todos; ellos, también, la aprenden percibiendo el amor que los padres se dispensan entre sí.

Existe, asimismo, una amistad con Dios; la Iglesia es la comunidad de los amigos de Dios, aunque ellos se encuentren geográficamente separados. Cuando se realiza el encuentro personal, se ejercita la amistad cristiana. La Iglesia debe extenderse aún en muchas naciones donde se halla apenas representada, según el mandato de Jesús a sus Apóstoles: ir por todo el mundo y hacer discípulos en todos los pueblos. Entonces se multiplicará el fenómeno divino – humano de la amistad.

En suma: no se trata de “virtual”, sino de virtud. De amor.