Govoriti o Bogu

Raskršćanjenje suvremenoga argentinskoga društva duboko je utjecalo na stanje vjerske kulture do te mjere da se Boga preobratilo u stranca, neznanca, neprepoznatljiva usred višebožačke pomutnje, pomno odnjegovane. Istina je da ne manjka vjerujućih koji štuju jedinoga Gospodara i Stvoritelja. Iako se smanjila, Crkva je još uvijek prisutna s različitim razinama prihvaćanja i razumijevanja središnjosti kerigme: uskrsloga Krista, živa i prisutna, primjerice, među skupinama većinom mladih u raznim župama.

Moglo bi se proći cijelu kršćansku povijest tražeći slične prijašnje slučajeve. Radije zastajem na događaju koji se može nazvati temeljnim: apostol Pavao koji naviješta Evanđelje Atenjanima i njegov slavni govor na Areopagu. Prisjetimo se činjenica o kojima izvješćuje Luka, pisac trećega sinoptičkoga evanđelja, u drugom svesku svoga djela, Djelima apostolskim, 17. poglavlju.

U Ateni blista filozofska djelatnost ili barem radoznalost i šarlatanstvo. Na agori se izmjenjuju stoici i epikurejci. Apostol im se priključuje i izaziva zanimanje i čuđenje. Smatraju ga spermológom,[1] „sijačem riječi“ koji prikazuje novu nauku, jer naviještaše Isusa i Uskrsnuće (Anástasis).[2] Zagrijani, odvode ga na Areopag[3] da izloži ono što su smatrali novim naukom (kainḕ didakhḗ). Pavao počinje nekom vrstom „captatio benevolentiae“:[4]

„Muževi atenski! Opažam da ste bogobojazniji (deisidaimonestérūs)[5] od svih (drugih Grka) (Djela apostolska 17, 22).

Kao dokaz tomu spominje da je putem vidio žrtvenik „nepoznatomu Bogu“ (Agnōstō Theō), a

„koga dakle ne znajući štujete, Njega vam ja navješćujem.“ (Djela apostolska 17, 23).

Zatim razvija kratak sažetak naravnoga bogoslovlja. Taj je Bog stvoritelj neba i zemlje i Gospodar svega. On ne prebiva u hramovima načinjenim ljudskim rukama, niti može biti služen ljudskim rukama kao da mu je bilo što potrebno, kad je On taj koji svima daje život, dah i – sve (zōēn, pnoēn, pánta).

„Od jednoga sazda cijeli ljudski rod da prebiva po svem licu zemlje. Ustanovi određena vremena i međe prebivanja njihova da traže Boga, ne bi li ga kako napipali i našli. Ta nije daleko ni od koga od nas. U Njemu doista živimo, mičemo se i jesmo“ (Djela apostolska 17, 26–28).

Zatim navodi stih pjesnika Arata: „Njegov smo čak i rod!“, potomstvo, to jest, božanske smo rase. Potom objašnjava zašto je višeboštvo nedostojno i neprikladno. Bog ih je ostavio u njihovu neznanju, ali sada najavljuje vrijeme metanoje, obraćenja, jer je uspostavio dan u koji će suditi svijet po Pravednosti, po Čovjeku kojega je On uskrisio od mrtvih. Naravno bogoslovlje slijedi kerigma u strogom smislu.[6]

Ovaj prvotni (arhetipski) slučaj potiče Crkvu da govori o Bogu, umjesto da se politički natječe, baveći se onim što bi najbolje rekli stručnjaci. Ljudsku zbilju prosvjetljuje Bog.

Buenos Aires, srijeda 7. kolovoza 2024.
Spomen sv. Siksta II., pape, i drugova mučenika; i svetoga Kajetana, prezbitera

+ Hector Aguer
laplatanski nadbiskup emeritus

kastilski izvornik

Hablar de Dios

La descristianización de la sociedad argentina contemporánea ha calado hondamente en la situación religiosa de la cultura, de tal modo que Dios se ha convertido en un extraño, en un desconocido, en medio de una curiosa confusión politeísta. Es verdad que no faltan los creyentes, quienes dan culto al único Señor y Creador. La Iglesia, aunque se haya estrechado, está aún presente con distintos niveles de aceptación y comprensión de la centralidad del kérygma: Cristo resucitado, vivo y presente, por ejemplo, entre grupos mayoritariamente de jóvenes en diversas parroquias.

Buscando antecedentes, se podría recorrer toda la historia cristiana. Prefiero detenerme en un episodio que podría llamarse fundacional: el Apóstol Pablo evangelizando a los atenienses y su célebre discurso en el Areópago. Recordemos rápidamente los hechos, que se reportan en el capítulo 17 del Libro correspondiente, que es el tomo segundo de la obra de Lucas, autor del tercer Evangelio sinóptico.

En Atenas brilla la actividad filosófica, o por lo menos la curiosidad y la charlatanería. En el ágora (habría que decir la agorá) alternan estoicos y epicúreos. El Apóstol se suma y causa interés y extrañeza. Consideran que es un spermológos, un “sembrador de palabras” que presenta una nueva doctrina, porque anunciaba a Jesús y la Resurrección (Anástasis). Interesados, lo llevaron al areópago para que expusiera lo que consideraban una nueva doctrina (kainé didajé). Pablo comienza con una especie de “captatio benevolentiae”: “veo, atenienses, que ustedes son la gente más religiosa que existe” (deisidaimonesterous), y hace referencia haber visto en su recorrida un altar al “Dios desconocido” (Agnōstō Theō). “Yo anuncio a ese a quien ustedes sin conocer veneran”.

Desarrolla entonces una breve síntesis de teología natural. Ese Dios es el creador de cielo y tierra y el Señor de todo, que no habita en templos hechos por manos de hombres; y tampoco puede ser servido por manos humanas como si tuviera necesidad de algo, ya que Él da a todos la vida, la respiración y todas las cosas (zōēn, pnoēn, pánta). “Hizo a partir de uno a todo el género humano para que habitara la tierra y estableció sus límites, a ver si pueden hallarlo, ya que no está lejos de cada uno de nosotros, pues en Él vivimos, nos movemos y existimos”. Cita entonces un verso del poeta Aratos: “nosotros somos de su género, es decir, de raza divina”. Entonces descalifica el politeísmo. Dios los dejó en su ignorancia, pero ahora anuncia un tiempo de metanoia, de conversión, porque estableció un día para juzgar al universo con justicia, por medio del Hombre que Él resucitó de entre los muertos. A la teología natural sigue el kérygma propiamente dicho.

Este caso arquetípico estimula a la Iglesia a hablar de Dios, en lugar de competir políticamente ocupándose de lo que dirían mejor los especialistas. Desde Dios se ilumina la realidad humana.

Buenos Aires, miércoles 7 de agosto de 2024.
Memoria de San Sixto II, Papa, y compañeros mártires; y de San Cayetano, presbítero

+ Héctor Aguer
Arzobispo Emérito de La Plata

Prevoditeljske napomene

[1] Grčka riječ σπερμολόγος / spermológos (Djela apostolska 17, 18) znači: pobirač sjemena (poput vrane); onaj koji skuplja ostatke znanja; koji kljuca zrnje; koji zoblje rasuto; koji se izležava po tržnici i prikuplja sredstva za život od onoga što slučajno padne od tovara robe; pabirčar; paljetkar; skupljač otpadaka; ogovaratelj; koji zarađuje za život laskanjem i lakrdijom; prazan govornik; dokoni brbljavac; besposličar koji skuplja sjemenke i sitnice kao što to čini ptica.

[2] Grčka riječ ἀνάστασις / anástasis je imenica koja se 42 puta pojavljuje u grčkom izvorniku Novoga Zavjeta. Latinska joj je istovrijednica rĕsurrectĭo, a hrvatska uskrsnuće. Složenica je od prijedloga ἀνά / aná, gore, opet, i glagola ἵστημι / hístēmi, učiniti da stoji, stajati. Doslovce znači ustati, ili ponovo stati, što se odnosi na fizičko uskrsnuće tijela. Kristovo fizičko uskrsnuće temelj je kršćanstva, koje jamči i buduće uskrsnuće svih vjernika (Ivan 6, 39.40.44). Anástasis se odnosi na fizičko, tjelesno uskrsnuće Krista – i ljudi (i otkupljenih i neotkupljenih).

[3] Areopag je brežuljak nedaleko Agore, glavnoga atenskoga trga. Obje su riječi postale i opće imenice. Agora je trg, javni prostor, javno mjesto, sastajalište, zborište, mjesto na kojem se održavala općinska skupština i sama narodna skupština. Areopag je brežuljak u Ateni posvećen Aresu, bogu rata; mjesto sastajanja državnoga vijeća, čuvara zakona, prizivnoga suda, nadzornoga tijela odgoja mladeži i gradnje zgrade, a po tome i naziv tih tijela.

[4] Latinski izričaj captātĭo (hvatanje, zadobivanje, stjecanje) bĕnĕvŏlentĭae (dobrohotnosti, naklonosti, sklonosti) govorničko je umijeće čija je svrha uhvatiti dobru volju slušatelja na početku govora, učiniti ih pozornima, prijemljivima i dobro raspoloženima. Ciceron ga je smatrao jednim od stupova govorništva. Bitno je za uvjeravanje. Uvodne riječi govora sv. Pavla upućena kralju Herodu Agripi II. i njegovoj sestri Berenici (Djela apostolska 26, 2–3) smatraju se klasičnim primjerom toga. Pavao to rabi i u Poslanici Rimljanima 1, 8.

[5] Komparativ pridjeva δεισιδαίμων / deisidaímōn, koji se (vrlo ili više) boji božanstva, poštuje božansko. To je religiozni (praznovjerni) strah, vođen zbrkanim poimanjem Boga; stvara iskrenu, ali vrlo pogrješno usmjerenu religiju; znak poganstva. Na početku obraćanja Atenjanjima Pavao ih s ljubaznom dvoznačnošću oslovljavlja bogobojaznijima od ostatka Grka, ali ipak bez poznavanja pravoga Boga.

[6] Grčka riječ κήρυγμα / kḗrygma znači navještaj, proglas, propovijedanje (Evanđelja, radosne vijesti, novozavjetne poruke – osobito temelja kao što su Isusov život, smrt i uskrsnuće). U prijekršćanskom grčkom kḗrygma je ono što objavljuje glasnik ili javni izvikivač, glasnikov proglas. U Novom Zavjetu to je poruka ili objava Božjih ili Kristovih glasnika: stoga proglas nužnosti pokajanja i obnove koju je napravio prorok Jona (Jona 3, 4; Matej 12, 41; Luka 11, 32); najava spasenja koje je osigurao Krist, a koje će se imati kroz Njega (Prva Korinćanima 1, 21; 2, 4; 15, 14; Titu 1, 3; Druga Timoteju 4, 17); otkrivanje spasenja u Raspetom i Uskrslom, s pozivom na obraćenje i krštenje. Isusova kerigma sadržana je u Evanđelju po Luki 4, 18–19.21, Petrova u Djelima apostolskim 2, 22–24.32.38, a Pavlove u Prvoj Korinćanima 15, 1–8. U prvom kršćanstu kerigma je sadržana u Apostolskom vjerovanju. Kerigma se ne može svesti na prijenos izričaja vjerovanja; mora trenutačno doticati one kojima je upućena da Božja pravednost prokrči sebi put. Najveće su joj zaprjeke odvojenost uvjerenja i istina od osobne razine, što može biti neuvjerljivost onoga koji je naviješta ili nedodirivanje onoga komu je upućena.