Veličina Božja
Prekrasni tango Volver[1] (Vraćam se) govori o „porugljivu pogledu zvijezda“, o njihovoj „ravnodušnosti“ prema nama, koji podižemo oči da im se divimo. U vedroj noći mogu se nazrijeti tisuće; svaka od njih jedno je sunce, poput našega, koje nam daje svjetlost i toplinu, glava sustava sa svojim planetima i mjesecima. Zemlja je samo čestica prašine u svemirskom beskraju.
Prva rečenica Biblije (Knjige Postanka) na hebrejskom glasi:
„Berešit bara Elohim et hašamajim ve et ha ares“
– u početku stvori Bog nebo i zemlju.
Glagol bara je bogonosni (teoforični) glagol: rabi se samo za Boga.
Vjerovanje Nicejskoga sabora pripisuje stvaranje Otcu, prvoj Osobi Presvetoga Trojstva, ali tvrdi da je Sin, druga Osoba, Onaj po komu je sve stvoreno (usp. Hebrejima 1, 2: „po kome sazda svjetove“), a Duh Sveti, koji izlazi od njih, s njima je sustvoritelj. Vjerujemo u činjenicu stvaranja: ni u ništavilo ni u evoluciju, nego Božje djelo na početku vremena, koje je sustvoreno. Što se tiče vremena, poznata je izrjeka svetog Augustina: „Znao bih što je, ali ako bi me netko pitao, onda ne bih znao reći što je.“
U drugoj polovici XX. stoljeća, godine 1969., bili smo zadivljeni čovjekovim dolaskom na Mjesec. Sada se za to gubi zanimanje; teži se dosegnuti Mars, planet sličan našemu. Međutim, još uvijek se divimo očima svemira, neizmjernosti Mliječne staze. Ali iza posljednjih zvijezda nalazi se istinska neizmjernost, veličina Božja. Sveti Toma Akvinski ponudio nam je, u XIII. stoljeću, svojevrsno određenje Boga. „Određenje“ je nepravilan izraz jer Bog nema međe, kraj, okvir, odnosno nema granice, nema ograničenja. Tomistička formula kaže da je On
„Ipsum Esse per se subsistens“
– Sâm Bitak koji opstoji po sebi.
On je Bitak po bîti, čisti Čin Bitka. Stvorenja nisu Bitak, nego u njemu sudjeluju.
Tomistička formula metafizičkim jezikom izražava Božju neizmjernost, Njegovu veličinu. Agnosticizam i ateizam – koji su rijetki u povijesti čovječanstva i razvoju njegovih kultura – ne mogu odgovoriti na osnovno pitanje: zašto postoji bitak, a ne ništavilo?
U Ciceronovim spisima postoji starija, prekrasna odrednica Boga, bliska kršćanskoj nauci. On u De officiis (O službama, napisanim 44. godine prije Krista) kaže:
„Slobodan i neovisan um, bez tvarnosti, koji opaža i pokreće sve stvari, a u sebi je obdaren vječnim kretanjem.“
Crkva danas mora govoriti o Bogu, proglašavajući njegovo Otajstvo; tako će ljude činiti Kristovim učenicima. Raskršćanjenje nekoć kršćanskih zemalja utrlo je put ateizmu i masonskom deizmu, nedovoljno da ispuni ljudsko srce.
Mnogi narodi, koji u svojim drevnim kulturama vjeruju u Boga, spremni su primiti kršćansku poruku; apostolsko propovijedanje mora učiniti doprijeti do svakoga puka, poučiti pánta tà éthnē (Matej 28, 19).
kastilski izvornik
La grandeza de Dios
El hermoso tango Volver habla del “burlón mirar de las estrellas”, de su “indiferencia” para con nosotros, que levantamos nuestros ojos para admirarlas. En una noche despejada se vislumbran miles; cada una de ellas es un sol, como el nuestro, que nos brinda luz y calor, es cabeza de un sistema con sus planetas y sus lunas. La Tierra es apenas un granito de polvo en la inmensidad del universo.
La primera frase de la Biblia (libro del Génesis) reza, en hebreo, “Bereshit bará Elohim et hashamayim we et haaretz”; al principio creó Dios el Cielo y la Tierra. El verbo bará es un verbo teofórico: solo se dice de Dios. El Credo del Concilio de Nicea atribuye la creación al Padre, la primera persona de la Santísima Trinidad, pero afirma que el Hijo, la segunda persona, es aquel por quien han sido hechas todas las cosas (cf. Carta a los Hebreos 1, 3), y el Espíritu Santo, que procede de entrambas es, con ellas, cocreador. Creemos en el hecho de la creación; ni la nada ni la evolución, sino la obra de Dios al comienzo del tiempo, que es cocreado. A propósito del tiempo, es bien conocida la sentencia de San Agustín: sabría qué es, pero si alguien me preguntara, entonces no sabría decir qué es.
En la segunda mitad del siglo XX, en 1969, hemos sido asombrados por el acceso del hombre a la Luna. Ahora esta referencia carece de interés; se aspira a llegar a Marte, un planeta análogo al nuestro. Sin embargo, aún admiramos los ojos del cosmos, la inmensidad de la Vía Láctea. Pero más allá de las últimas estrellas se encuentra la inmensidad verdadera, la grandeza de Dios. Santo Tomás de Aquino nos ofreció, en el siglo XIII, una especie de definición de Dios. “Definición” es un término impropio porque Dios no tiene “fines”, es decir, confines, límites.
La fórmula tomista dice que Él es “Ipsum Esse per se subsistens”: es el Ser por esencia, el Acto puro de Ser. Las criaturas no son el Ser, sino que participan de él. La fórmula tomista expresa, en lenguaje metafísico, la inmensidad de Dios, su grandeza. El agnosticismo, y el ateísmo – que son una cosa rara en la historia de la humanidad y el devenir de sus culturas – no pueden responder a la cuestión básica: ¿por qué es el ser y no más bien la nada? Hay un bello antecedente en un texto de Cicerón, una definición de Dios próxima a la doctrina cristiana. Dice en el De officiis: “Mente libre e independiente, sin materialidad, que percibe y mueve todas las cosas, y está dotada por sí misma de un movimiento eterno”.
La Iglesia debe hoy día hablar de Dios, anunciar su Misterio; así hará discípulos de Cristo. La descristianización de los países otrora cristianos, ha abierto el camino del ateísmo y el deísmo masónico; insuficientes para llenar el corazón humano. Muchas naciones que creen en Dios en sus antiguas culturas, están preparadas para recibir el mensaje cristiano: pánta ta ethne; a ellos debe llegar la predicación apostólica.
[1] Prevoditeljska napomena: Tango Volver (Vraćam se) pjesma je nastala 1934. Stihove je napisao Alfredo Le Pera (1900.–1935.), a glazbu skladao i pjesmu prvi izveo Carlos Gardel (1890.–1935.). Pjesma se bavi temom povratka u rodni grad nakon duga izbivanja, suočava sa sjećanjima iz prošlosti i povratnikovom preobrazbom tijekom vremena. Stihovi bi u prijevodu glasili: „Pretpostavljam da treperenje svjetala u daljini označava moj povratak. To su ona ista koja su svojim blijedim odrazima obasjavala duboke sate boli. I premda se nisam htio vratiti, prvoj se ljubavi uvijek vraća. Tihoj ulici gdje jeka je šaptala: ‘Njezin je život tvoj, njezina ljubav je tvoja’, pod porugljivim pogledom zvijezda koje me danas ravnodušno gledaju kako se vraćam. Vraćam se naborana čela. Snjegovi vremena posijedili su mi sljepoočnicu. Osjetiti da je život dah, da dvadeset godina nije ništa, da grozničavi pogled što luta u sjenama traži te i imenuje te. Živjeti s dušom pripijenom uz slatko sjećanje, da ponovo plačem. Bojim se susreta s prošlošću koja se ponovo suočava s mojim životom. Bojim se noći koje, ispunjene uspomenama, okivaju moje snove. Ali putnik u bijegu prije ili kasnije prekida svoje putovanje. I premda je zaborav koji sve uništava ubio moju staru iluziju, on čuva skrivenu poniznu nadu, koja je sva sreća moga srca.“
