Predsjednički otpad od vjere
Novinstvo se u Argentini obilato bavi mjerama sadašnje vlasti i reakcijama društva, kao i nekim vidovima osobnosti Predsjednika Javiera Mileija, kao što je njegova ljubav prema psima, koje smatra svojom „četveronožnom djecom“, i njegovo udvaranje Fátimi Florez. Ali ne uzima u obzir vjersku dimenziju. Na nju se kanim osvrnuti u ovoj bilješci.
Članak 2. Ustava argentinskoga naroda nameće saveznoj vladi obvezu „podupiranja katoličkoga, apostolskoga i rimskoga bogoštovlja.“ Sve do reforme iz 1994. predsjednik Nacije morao je biti katolik. Sadašnji predsjednik je kršten i pohađao je katoličku školu; što ne znači da ima vjeru i da poznaje i pamti Vjerovanje i nauku Crkve. Zapanjujuće je da je na svečanom uvođenju u njegovu službu umjesto Tebe Boga hvalimo (kao što je uvijek bio) u buenosaireškoj prvostolnici održan međureligijski susret. Tom prigodom bila je vidljiva njegova ganutost kad je čuo rabinov istup. Nedavno se saznalo da se priprema postati židov. Ako se ta njegova odluka ostvari, morat će se podvrgnuti obredu obrezanja. Čak i ako praktički ne živi katoličku vjeroispovijest, možda može imati vjeru i sjećati se – jer u školi je moralo nešto naučiti – Vjerovanja. Njegova promjena vjeroispovijesti ima tehnički naziv: otpadništvo (apostazija, javno napuštanje svoje vjere). U kastilskom je riječ apostasía točan prijepis grčkoga izvornika. U klasičnom svijetu otpadništvo je bilo jednako defekciji (odmetništvu, istupanju iz ustanove, otpadanju, izdaji), odricanju, odbacivanju, odvajanju, udaljavanju, napuštanju skupine. Toj imenici u kastilskom odgovara glagol apostatar, a Rječnik Kraljevske španjolske akademije objašnjava da je njegovo prvo značenje: „nijekati vjeru u Isusa Krista primljenu na krštenju“.
Predsjednikov prijelaz na judaizam podrazumijeva neshvatljivo vraćanje unatrag. Razumno je da židov postane kršćanin, a ne obrnuto. Razmišljam u pojmovima biblijske teologije: Stari Zavjet (hebrejski Tanah), odnosno Izraelova Tora (Zakon), Nebi’im (Proroci) i Ketuvim (Spisi) tvore navještaj, proslov, proročanstvo Evanđelja (Radosne vijesti) koji je Mesija (Pomazanik) ponudio. U tom se smislu shvaća Isusova izrjeka u Njegovu razgovoru sa Samarijkom, koju čitamo u Ivana 4, 22: „spasenje (sōtēria) dolazi od Židova (ek tōn Iūdaiōn)“. Ali poslijekršćanski judaizam, čiji je poglaviti tekst Talmud, duboko je protukršćanski.
U Djelima apostolskim i u poslanicama svetoga Pavla posvjedočen je progon koji je Crkva u nastajanju trpjela od Židova. Povijest koja je uslijedila bila je puna ozbiljnih događaja. Talmudski judaizam težio je zavladati svijetom: to je svjetovno i pogrješno tumačeno ostvarenje zvanja obećana Abrahamu i njegovu potomstvu. Ne sudim o subjektivnosti Predsjednika Mileija, nego o dubokom značenju njegove geste. Kao što nije znao biti kršćanin, sa svim dužnim poštovanjem vjerojatno je da ne zna biti ni židov.
Ako se njegovo otpadništvo ostvari, ostaje vidjeti koji će domašaj tomu on dati na svojem novom položaju. Primjetno je da se Predsjednik prianja uz naravni poredak: pravo na život od začeća i osjećaj obiteljske zajednice. U svakom slučaju njegov govor protiv pobačaja i rodne ideologije na globalističkom Svjetskom gospodarskom forumu u Davosu vrijedan je pljeska. Može učiniti puno dobra u društvu poput argentinskoga poremećenom zbog loše politike. Bit će to nalaženje puta u bespuću. Potpredsjednik je jamstvo koje nam omogućuje da očuvamo nadu.
Božja Providnost poštuje slobodu i odgovornost drugotnih uzroka.[1] Kao posljedicu toga dopušta zlo, koje je u svojim nedokučivim naumima na neki način u službi dobra. Što se tiče vjeroispovjesnoga pitanja o kojem govorim u ovoj bilješci, smatram kako je nedostajalo – kao što je nažalost uobičajeno – da biskup uopće pristupi, ako ne kandidatu, onda izabranomu Predsjedniku. Kao i uvijek, Biskupska konferencija griješi u svojim odlukama i stajalištima u odnosu na društvo i središta u kojima se začinju, nose i rađaju kulturne i društvene zakonitosti. U ovom slučaju, usuđujem se misliti da su biskupi očekivali da će pobijediti njegov protukandidat Sergio Massa. Zato su odustali od onoga koji bi dobio većinu glasova. Episkopat se uvijek oklizne, a tako nam to ide! Tako to ide u Crkvi preplavljenoj praktičnim ateizmom i valom evangelizma.
Kao što sam gore naveo, vidjet će se kakve bi posljedice mogao imati Predsjednikov vjeroispovjesni obrat. Međutim, treba nas zanimati njegovo osobno stanje: uvjeren sam da je on potpuno neupućen u kršćansku nauku. Treba mu ponuditi Katekizam Katoličke Crkve. Iako sam biskup u miru, hitro razriješen službe sa 75 godina života i provodim ovu večer života između molitve, proučavanja, članaka i drugoga apostolata u medijima i kulturi, nudim se razgovarati s Predsjednikom o vjerskim pitanjima. Pametna osoba poput njega mogla bi razumjeti naukovni svemir katolicizma i preispitati svoju naklonost judaizmu. Mislim i da bi trebao poznavati Evanđelje u kojem su očiti židovski korijeni i njegova značajka pripreme. U međuvremenu, Predsjednik mora preuzeti odgovornost za ustavnu odredbu koja državi nameće obvezu podupirati katoličko, apostolsko i rimsko bogoštovlje.
U Buenos Airesu u subotu 27. siječnja 2024.
+ Héctor Aguer
laplatanski nadbiskup emeritus
kastilski izvornik
La apostasía presidencial
El periodismo se ocupa abundantemente de las medidas del gobierno actual y de las reacciones de la sociedad; también de algunos aspectos de la personalidad del presidente Javier Milei, como su amor a los perros, a los que considera sus “hijos de cuatro patas”, y de su noviazgo con Fátima Florez. Pero no toma en cuenta la dimensión religiosa. A ella pretendo referirme en esta nota.
El artículo 2 de la Constitución Nacional, impone al gobierno federal la obligación de sostener el culto Católico, Apóstólico, Romano”. Hasta la reforma de 1994, el presidente de la Nación debía ser católico. El actual presidente está bautizado, y fue alumno de un Colegio Católico; lo cual no significa que tenga fe y que conozca y recuerde el Credo y la doctrina de la Iglesia. Llama la atención que en lugar del Tedéum inaugural de sus funciones (como siempre ha sido) se celebró un encuentro interreligioso, en la Catedral de Buenos Aires. En esa oportunidad era notoria su emoción al escuchar la intervención del rabino. Trascendió recientemente que está estudiando para hacerse judío. Si esa decisión suya se concreta, deberá someterse al rito de la circuncisión. Aun cuando no viva prácticamente la religión católica, podría quizá tener fe y recordar – porque en el colegio algo habrá aprendido – el Credo. Su cambio de religión tiene un nombre técnico: apostasía. La palabra es una transcripción exacta del original griego. En el mundo clásico apostasía equivalía a defección, alejamiento, abandono de un partido. El Diccionario de la Real Academia Española traduce apostatar (el verbo que corresponde al sustantivo) en su primera acepción: “negar la fe de Jesucristo recibida en el Bautismo”.
El tránsito al judaísmo por parte del presidente, implica un incomprensible volverse atrás. Es razonable que un judío se haga cristiano, no al revés. Estoy pensando en términos de teología bíblica: el Antiguo Testamento, es decir la Torá, los Nebiyim y los Ketubim de Israel constituyen un anuncio, un prólogo, una profecía del Evangelio propuesto por el Mesías. En este sentido, se comprende un dicho de Jesús en su diálogo con la mujer Samaritana, que leemos en Juan 4, 22: la salvación (sōtēria) viene de los judíos (ek tōn ioudaiōn). Pero el judaísmo poscristiano, cuyo texto principal es el Talmud, es profundamente anticristiano.
En los Hechos de los Apóstoles, y en las Cartas de San Pablo se atestigua la persecución que la Iglesia naciente sufrió de los judíos. La historia posterior ha sido gravemente accidentada. El judaísmo talmúdico ha aspirado a dominar el mundo: una realización secular y tergiversada de la vocación prometida a Abraham y a su descendencia. No juzgo la subjetividad del presidente Milei, sino el sentido profundo de su gesto. Con todo respeto, es probable que, así como no comprendió el ser cristiano, tampoco comprenda el ser judío.
Está por verse, si su apostasía se concreta, qué implicancias atribuye a esa nueva posición. Es notable que el presidente adhiere al orden natural: el derecho a la vida desde la concepción y el sentido de la comunidad familiar. De hecho, su discurso en el globalista Foro Económico Mundial de Davos, contra el aborto, y la ideología de género, es digno de aplauso. Puede hacer mucho bien en una sociedad desquiciada como la nuestra, a causa de la mala política; será una corrección del camino descaminado. La vicepresidente es una garantía que permite conservar una esperanza.
La Providencia de Dios respeta la libertad y la responsabilidad de las causas segundas; como consecuencia permite el mal, que en sus inescrutables designios está de algún modo en función del bien. A propósito de la cuestión religiosa que abordo en esta nota, considero que ha faltado – como desgraciadamente es habitual – que un obispo siquiera se acercara, si no al candidato, sí al presidente electo. Como siempre, la Conferencia Episcopal pifia en sus decisiones y posiciones en relación a la sociedad y los centros donde se gestan las vigencias culturales y sociales. En este caso, me atrevo a pensar que los obispos esperaban que ganara Massa; por eso abandonaron a quien recibiría los votos de la mayoría. ¡Siempre el Episcopado patina, y así nos va! Así le va a la Iglesia, sobrepasada por el ateísmo práctico y la ola de evangelismo.
Como he escrito más arriba, está por verse qué implicancias podría tener el giro religioso del presidente; sin embargo, debe interesarnos su situación personal: estoy persuadido de que desconoce por completo la doctrina cristiana; habría que ofrecerle el Catecismo de la Iglesia Católica. Aunque soy un obispo emérito, rápidamente relevado de mis funciones, a los 75 años; y trascurro este atardecer de la vida entre la oración, el estudio, los artículos y otros apostolados en los medios, y la cultura, me ofrezco para conversar con el presidente sobre el tema religioso. Una persona inteligente como él podría comprender el universo doctrinal del catolicismo y revisar su inclinación al judaísmo. Pienso, también, que debería conocer el Evangelio, en el cual resultan evidentes las raíces judías y su carácter de preparación. Entre tanto, el presidente debe hacerse cargo de la prescripción constitucional que impone al Estado la obligación de sostener el Culto Católico, Apostólico, Romano.
Buenos Aires, sábado 27 de enero de 2024.
+ Héctor Aguer
Arzobispo Emérito de La Plata
[1] Prevoditeljska napomena: Uzrok (causa) je ono iz čega nešto drugo nastaje, nije samo počelo (ono što je na početku reda ili slijeda, kako postojanja, tako i nastanka i spoznaje) nego je i dinamička osnova, načelo „ovisnosti“ i čin stvarnoga poretka. Prvotno značenje uzroka starim Grcima bilo je: nositelj odgovornosti, jer je taj bio „odgovoran“ za neko novo stanje. U stvaranju novoga bića, događaja ili stanja sudjeluju četiri vrste uzroka: tvorni ili proizvodni uzrok (causa efficiens, odakle, od koga ili od čega?), tvarni uzrok (causa materialis, od čega?), oblikovni ili odrednički uzrok (causa formalis, što je?) i svršni uzrok (causa finalis, čemu?).
Causa prima (iskonski/prvi uzrok, Bog, nadnaravno) i causa secunda (drugotni razlog, stvoreno, tvarno) izrazi su za razlikovanje međudjelovanja svjetskih događaja kao Božjega djela i suradnje stvorenja. Filozofski korijen razmišljanja o causa secunda leži u aristotelovskom bitoslovlju (ontologiji), koje stvorenje promatra kao svrhovito usmjereno prema višemu obliku. Iz zamisli da je Bog prvotni uzrok (causa prima) i iskonski začetnik zbivanja (motor primus) sv. Toma Akvinski zaključuje se da svaki čin i svaki pokret potpuno ovisnih drugotnih uzroka (causae secundae) to jest stvorenja mora proisteći iz prvoga uzroka, i to primjenom njihove mogućbenosti na čin. Ali Bog, poštujući narav stvari, pokreće nužne činitelje na nužno, a slobodne činitelje na slobodno djelovanje – uključujući grijeh, osim što je Bog začetnik samo njegova fizičkoga bivstva, a ne njegove neminovne zlobe. Promišljanje drugotnoga uzroka u bogoslovlju znači djelatno uključivanje stvorenja – osobito ljudi – u Božje djelovanje uz Krista.
